Станко Трифуновић – Музеј Војводине, Нови Сад
Ивана Пашић – Покрајински Завод за заштиту споменика културе, Нови Сад

Петогодишња заштитна археолошка истраживања налазишта "Стари виногради" у Чуругу

Мај 2003.

На обали широког ритског појаса уз ток Тисе, на улазу у Чуруг из правца Жабља, захватајући око 50 ha површине, простире се археолошко налазиште "Стари виногради". Први налази са овог локалитета потичу из 50-их година прошлог века. До почетка заштитних археолошких ископавања лета 1997. године, радом циглане "Чуружанка" уништен је периферни део налазишта на површини од око 6000 м². Од 1997. године циглана интензивира свој рад и помера коп ка средишту локалитета, те је у договору са Покрајинским заводом за заштиту споменика културе у Новом Саду, Музеј Војводине преузео на себе заштиту овог изузетно богатог археолошког налазишта.^[1] До 2002. године заштићена је површина од око 9500 м² и истражено око 530 археолошких целина, које припадају временском распону од бронзаног доба до 17. века. Упркос археолошком надзору, стављању локалитета под заштиту државе и забранама цигларских радова, циглана је у истом периоду уништила око 3500 м² површине налазишта. Штета је утолико већа јер се ради о делу локалитета са изузетно великом густином археолошких објеката, на простору са највећом надморском висином на овом делу обале (сл. 1).

Најстарији налази припадају бронзаном добу и потичу из свега пар јама. За

њима следе малобројни налази старијег гвозденог доба.

Из насеља каснолатенског–раноримског периода има највише налаза, који се могу датовати у другу половину 1. века ст. е. и у 1. век н. е. Стамбену архитектуру овог периода чине полуземунице и земунице различитих облика, а прате их трапови као економски објекти. Поред ових, истражени су и објекти великих димензија, неправилних основа, чија намена није расветљена. Покретне

археолошке налазе највећим делом чини грнчарија, која се може поделити на ону

рађену на брзом витлу и на гњетану. И једна и друга су произвођене и на самом

локалитету, о чему посредно говори грнчарски отпад. Стону и амбалажну

грнчарију чини пре свега сиво глачано посуђе, а много ређе сликано, док се лонци

за кување раде на брзом витлу и гњетањем.

У периоду 2. века насеље је живело али, бар према досадашњим подацима, у знатно смањеном обиму. Током 3. века насеље се поново увећава, да би у 4. веку достигло величину оног из 1. века. Насеље касноантичког доба такође чине полуземунице и земунице, али другачијих облика него у претходном периоду. У оквиру насеља потврђен је темељни ров, највероватније за дрвену ограду, чија намена до сада није утврђена. Са западне стране насеља постојао је шири канал који је можда служио као комуникација са другим насељима. У овом периоду, поред римске грнчарије која се увози, локално се производи сиво глачано стоно и амбалажно посуђе на брзом витлу, као и гњетане и посуде рађене на спором витлу за кување. Живот у касноантичком насељу је престао почетком Велике сеобе народа.

На источном ободу насеља истражено је неколико мушких гробова 4. века, са ратничким инвентаром, а на средишњем делу локалитета, на простору старијих насеља, ископано је шест гробова 5-6. века са инвентаром ратника и женским накитом.

У непосредној близини гробова 5-6. века истражено је неколико кућа и трапова, са налазима 6. века. Керамику овог насеља чине лонци рађени гњетањем и на брзом витлу, ребрастих зидова. Стоно посуђе је црно и сиво глачано, рађено на брзом витлу.

Док је 9–10. век познат преко налаза из само две куће, са лонцима рађеним на спором витлу и у врло мало проценту гњетањем, за 12. век се може везати више стамбених и економских објеката (куће, земљане пећи, ровови). Грнчарија 12. века, заступљена лонцима и котлићима, такође је претежно рађена на спором витлу, а само из једне куће потичу малобројни лонци рађени на брзом витлу.

Период 15–16. века представљен је налазима из једног случајно оштећеног укопа, који се налази око 300 м северно од археолошког ископа. На позносредњовековно насеље хронолошки се наставља насеље турског доба, са налазима полуземуница, колиба и трапова датованих у 17. век.

Напомена

1 Заштитна археолошка ископавања обављана су 1997, 1998, 2000, 2001. и 2002. године под руководством С. Трифуновића, уз волонтерски рад студената археологије Филозофског факултета у Београду.