"Политика", Београд
|
Умивање споља и изнутра16. 12. 2002. Свесне чињенице да су културне институције током последњих десетак и више година упале у стање приличне чамотиње, учмалости, тромости, тешкоће да се суоче са великим бројем запослених и питањем расподеле послова, три агилне жене - Мила Поповић-Живанчевић, саветник Народног музеја у Београду, мр Биљана Рамић, продуцент у Београдском драмском позоришту, и Милена Драгићевић-Шешић, ректор Универзитета уметности у Београду - прихватиле су се обимног и одговорног посла и направиле стратешки план развоја Народног музеја у Београду. Прича о Народном музеју у Београду уклопљена је, заправо, у причу о општој реконструкцији институција културе и уметности на овим просторима што је тема докторске дисертације у припреми Биљане Рамић код ментора др Шешић. Ауторке овог пројекта истичу да није случајно што се почело од Народног музеја јер је реч о институцији која представља заштиту културног наслеђа, а стање у Народном музеју у Београду је најбољи показатељ стања у културним институцијама. Мукотрпан посао Колико су уопште музеји одвојени од стварности показала је недавно одржана трибина "Музеји и медији", коју је водила Мила Поповић-Живанчевић, на којој се видело да музејски представници и новинари разговарају као да су два света. Показало се да у музејима не постоје људи који умеју да анимирају медије, него и једна и друга страна чекају да им се "дође на ноге". Можда је једини редак изузетак Музеј савремене уметности у Београду чије је садашње руководство са водећим кустосима заправо последњих година био део невладине организације и одатле позитивна искуства "како се то ради". Они су уосталом више пута јавно и похваљени на овој трибини. Посао на изради стратешког плана развоја Народног музеја је започет у
априлу ове године и у њега су укључени представници Народног музеја
у Београду, Универзитета уметности у Београду и Министарства културе (представник
Нада Сеферовић). По речима Миле Поповић, без чијег моралног, стручног
и радног дигнитета као што тврде њени сарадници ничег не би ни било,
ради се о мукотрпном послу који се састојао из више фаза. Најпре су сви
запослени у Народном музеју замољени да прођу најболнији део, фазу аутоевалуације,
да се суоче са постојећим стањем у односу на сопствени рад. Неке улепшане
процене су враћене, а један мањи део, нарочито међу стручним кадровима,
није пристао на овај процес. Потом је уследила фаза евалуације, што значи
да је Управни одбор Народног музеја дао своју процену у каквом је заиста
стању Народни музеј у Београду. Размотрене су предности, слабости, препреке
и могућности. Показало се, на жалост, да су у оквиру слабости на површину
испливали лоши међуљудски контакти. Потом се дошло и до треће фазе, односно
стратешког плана за развој музеја у краткорочном и дугорочном периоду.
Свако одељење је одредило своје програме, пројекте, контролу тих пројеката,
начин презентације.
Одређени су, наиме, дугорочни циљеви Народног музеја који се односе на афирмацију националне баштине као неодвојивог дела балканске, европске и светске културне баштине кроз систематско, али и концепцијски оправдано богаћење музејских фондова и њихово представљање. Дугорочни циљеви су и укључивање Народног музеја у општу стратешку политику развоја на европском нивоу, као и принципи превентивне заштите. Народни музеј би требало да постане важан информативно-едукативни медиј у сталној комуникацији са публиком. Кустоси - менаџери - Да би се ови циљеви остварили неопходно је пре свега урадити реконструкцију и адаптацију простора Народног музеја и музеја у саставу, реорганизовати процес рада у свим одељењима и службама музеја како би се спровела једна модернија музеолошка пракса, омогућити институционално укључивање научноистраживачког рада и укључивање јавности у све програме и активности музеја - објашњава Биљана Рамић. Она каже да су кустоси ти који су музеје до сада чинили досадним. Нова музеологија има задатак да демистификује музеје као затворене храмове у којима се чува национално благо. Биљана Рамић каже да би сваки кустос требало да буде доедукован и да ће негде доћи до смањења а негде до повећања кадрова. Такође, сваки кустос би на неки начин требало да буде и менаџер. У оквиру овог обимног посла управо је завршена и нова организациона шема Народног музеја у оквиру које је постављено неколико јаких центара: Центар за археологију и медиавелистику, Центар за конзервацију, Дијана центар за превентивну заштиту, Центар за научноистраживачки рад и Одељење за презентацију, а у току су детаљни описи свих њихових активности са прецизном систематизацијом радних места са великим акцентом на кадровски менаџмент. - Најважније је да смо све ово радили тимски, поштовали истинску демократску процедуру без демагогије и некаквих декрета, мада су нас неке демократе ометале у томе. Народни музеј је овим планом заправо да свој допринос укључивању културе у стратегију развоја друштва. Ми смо на овај начин помогли Министарству културе да гради једну општу друштвену стратегију. Све је више музеја из унутрашњости Србије који од нас траже да их едукујемо у овом процесу - каже Мила Поповић-Живанчевић. Цео посао око стратешког развоја Народног музеја требало би да се заврши до краја 2003. године. Реч је о пионирском подухвату коју није базиран ни на каквим иностраним искуствима и који би ваљало применити на многобројне институције културе које напросто таворе, али и на неке медијске куће у којима влада слично стање. Марија Ђорђевић |
