|
|
31. 12. 2002.
На пропланку, неких десетак метара од цркве светог Петра и Павла допире последњи сигнал мобилне телефоније. У кругу од сто метара нема буке нити разних звукова ових апарата, у зимско доба све је утонуло у век када су и грађене куће првог српског етно музеја. Распоређене као некада када су самоуки неимари подизали по својој мери и смислу за лепо, златиборске брвнаре су јединствено сведочанство о времену када су Срби живећи као "народ насред пута" одлучили да баш овде подигну и своје домове. Кућа за сина Свака од ових кућа које су сада експонати у Музеју под отвореним небом - "Старо село" - представља и доказ о сналажљивости домаћина да на што мањем простору има што више користи од своје куће. Назив "кућа" имала је и централна просторија са огњиштем у средини, док је пећ спајала овај простор са собом. То су биле и једине просторије. Специфичност златиборске окућнице која осликава и тип српских кућа динарског краја, састоји се и у томе што има више објеката за различите потребе и намене. За разлику од данашњих домаћинстава у Србији где под једним кровом живе и по три генерације, сиромашни српски домаћин умео је да за сваког сина када се ожени изгради засебну кућу. Сви су се окупљали у главној кући, али су ипак живели одвојено. Користили су и салаш и амбар, стаје и пекаре, све у оквиру једне породице. И данас се у "крчми", централној кући музеја, припремају стара јела - пита савијача са сиром, копривом, зељем, затим ељдопита, погачице од црног брашна са кајмаком и пршутом. Затим и јагњеће сармице, свадбарски купус и пребранац печени у црепуљама и пржуљама. Ова дивна искуства као повратак у прошлост и традицију предака само за протеклих десет година овде у Сирогојну доживело је више од милион посетилаца. Годишње у просеку више од сто хиљада гостију. Ипак, у Сирогојну већ месецима чекају на неке друге одговоре. Директорка музеја Зорица Ивковић упутила је бројна писма и молбе за разговор на многе адресе, али до сада без реакција. Повод је била одлука да се после скоро четврт века музеј "скине" са државног буџета и пребаци у надлежност општине Чајетина. "Свуда у Европи су овакви музеји у надлежности државе, а не општина. Сами обезбеђујемо четири милиона динара из својих прихода, а четири милиона добијамо од државе. То је сума која је велика за општину, а за државу је то само зрно песка у мору потребно да би се и на овај начин очувао национални идентитет", каже директорка музеја уз најаву да од Нове године, према садашњим решењима ова установа културе прелази у надлежност општине Чајетина. Као аргумент за задржавање досадашњег статуса музеја Зорица Ивковић наводи немогућност локалне средине да обезбеди стручњаке за ову делатност, али и опасност да се будућа музејска поставка формира према "нечијим сопственим визијама са комерцијалним нагласком". Неуспели покушаји За четврт века у Србији и поред неколико покушаја ни један музеј осим овог у Сирогојну није "заживео". У Шумарицама код Крагујевца нехатом је изгорела етно кућа, а на Тари годинама пропада несуђени музеј у коме су из села Заовине приликом градње вештачког језера пребачене куће. Музеј није добио намену, а експонати су пропали. За сада је најлепша аутентична целина у Бебића луци код Ваљева која има све услове да уколико држава преузме бригу о будућем музеју и добије свој нови живот. У Жупским пољанама код Александровца планирали су да направе музеј градитељског наслеђа. Своју шансу још имају и етно целине као што су Рајачке пивнице код Неготина или Мокра гора са "Шарганском осмицом". Они који су долазили у Сирогојно дали су свој суд у потреби да опстане не само овај, већ да Србија добије и нове етно музеје. Дарко Кнежевић
|
|||||||
