ДИЛЕМА ИСТОРИЧАРА

Како написати историју Балкана

7. 9. 2000.

На конгресу историчара у Букурешту, посвећеном прошлости југоисточне Европе, поново је потакнута замисао о писању историје Балкана. Животи народа на овом полуострву, њихове полетне тежње и подухвати, али и заблуде са промашајима уз горка отрежњења, преплитали су се са срдачним савезима, или у сукобљавању интереса. Да ли је у том комешању, али и супротстављању по мери интереса великих сила (кад је и настао израз "балкански крст"?), могуће пронаћи нит племенитог заједништва?

Др Драгољуб Петровић, научни саветник, учествовао је на поменутом конгресу, као и у писању закључног документа; дакле, најбољи је саговорник за ову тему.

Жариште невоља

- Балкан, или европски југоисток, у средишту је пажње крајем другог хиљадугодишта, а извесно је да ће са текућим проблемима ући и у трећи миленијум, као неуралгично чвориште савременог света. Читав комплекс збивања и односа балканских ентитета, државних, етнонационалних и конфесионалних, указује на сложеност решавања питања на Балканском мултинационалном и мултикултурном простору. Та политичка разједињеност - рекао бих - изазива све већу позорност политичке и интелектуалне јавности света, каже др Петровић.

Упркос свему, сматра да би писање велике историје Балкана био значајан и захвалан подухват.

Подстицаји за остваривање таквог пројекта долазе - каже др Петровић - од политичких и научних ауторитета. У Букурешту, где је било неколико наших научника, експерти са шест континената дали су триста својих озбиљних прилога, а Интернационални комитет донео кључну одлуку - написати историју Балкана!

То опредељење је потврђено и недавно на међународном скупу у Нишу, на којем је расправљано о култури на Балкану, као и на научном скупу у Крушеву (Македонија). Свуда се истиче потреба за истом, великом синтезом балканске прошлости.

Упркос свим оптерећењима, као и непријатељским поступцима који трају све до данашњих времена (учешће, у мањем или већем степену, у агресији НАТО-а на нашу земљу), таква историја је могућа. Њена заједничка нит, сматра наш саговорник, требало би да буде особит положај нашег полуострва у прошлости најцивилизованијег континента. Она може да се прати кроз геолошке периоде, развој биолошких врста и раних облика људског друштва, све до блиставе културе настале на Балкану. Одатле су се њени утицаји зракасто ширили ка западу и северу.

- Док је тамо на западу владала цивилизација хорди ловаца, могила и становника непрегледних шума, балкански народи су баштинили антику. Балкан, ће много векова до Велике сеобе народа и после ње остати расадник европске и светске цивилизације.

Пример Србије

Наше полуострво је, међутим, имало ту несрећу да је на ветрометини између три континента, па је било мета инвазионих сила. Последице турских освајања познате су. Балкански хришћански народи су тежили ослобађању од феудалног муслиманског система, али империјалне силе Европе, изузев Русије, спутавале су револуционарне покрете. Зато је револуција, коју је изазвао сељачки народ Србије са Првим и Другим устанком, била узор ослободилачког и антифеудалног рата у историји! И пример другим балканским народима кроз дуги 19. век.

Упркос извесног заостајања иза Европе, каже де Петровић, Балкан је и кроз читаво протекло столеће играо крупну ролу у светским збивањима. Коначно, догађаји током последње деценије тог века реафирмисали су југоисток Европе као епицентар светских потреса: као да се на њему осећају свеукупни важећи процеси и стремљења.

Управо зато требало би написати заједничку историју, без обзира на искључивости и оптерећења. Рад на пројекту, сматра наш саговорник, повериће се експертима за историју, али и стручњацима за оне науке које историју допуњавају - археологију, етнологију, лингвистику...

Интереси националних историографија на Балкану сада су пренаглашени, што је, сматра наш саговорник, штета за научну истину. Још се потежу питања Македоније, Добруџе, Епира... Проблема из модерне историје, с обзиром на документе, требало би да буде мање. Поготову ако писци историје Балкана буду извучени из домена текуће политике.

- На истом смо простору, а да ли се знамо? Кивни смо једни на друге и суревњиви, што се не може забашурити. Границе између држава европског југоистока тешко да су негде старије од сто година... Све то може да отежа посао, али не и да доведе у питање потребу писања великог научног пројекта, јер је он неопходан свим балканским народима...

То би, сматра др Драгољуб Петровић, требало да буде дело које ће допринети бољем упознавању балканских народа и сузбијању злонамерно, а и несрећно створених стереотипа. Таква једна громадна научна синтеза би могла да буде путоказ ка приближавању балканских народа старој идеји о образовању извесне асоцијације, за убрзавање прогресивних токова у економској, политичкој и друштвеној сфери. А коначно би требало да онемогући уплитање великих сила у балканске послове.

Р. Ковачевић