СЛИКЕ СА ПУТОВАЊА

Викинзи и богови Сунца

(Од нашег специјалног извештача)

Осло, новембра 2000.

Били су, и остали, владари мора.

Норсемен. Викинзи. Морепловци, ратници и освајачи. Трговци и ратари. Први Европљани на тлу Северне Америке.

Њихови чврсто грађени бродови били су погодни за дуга путовања: дуж обала Скандинавије, Исланда, Гренланда, Британских острва, Медитерана, Црног и Каспијског мора.

На полуострву Бигдој, не много удаљеном од центра полумилионског Осла, подигнути су меморијали далекој и блиској маритимној прошлости стамених Норвежана.

Музеј викиншких бродова је сага о једној епоси која је трајала кратко. Музеј Кон-Тикија је споменик једном од најславнијих Норвежана, Туру Хејердалу, и његовим експедицијама крхким сплавовима које су чували богови Сунца од Полинезије до древног Египта.

Небеске галије

Викиншки музеј чува три галије пронађене на подручју Осло фјорда између 1867. и 1904. Изграђене су током 9. века и, у складу са веровањем и традицијом времена, коришћене су као погребне барке богатих и моћних.

Викинзи су били пагани. Многи њихови обичаји су обавијени мистеријом, па ни до данас није поуздано утврђено да ли су мртви сахрањивани у барке због загробног путовања или су Викинзи веровали да бродове треба имати јер ће своја крстарења наставити по небесима.

Доминантно место у музеју дато је Гокстаду, типичном примерку викиншког бродоградитељства. Као и друге две, барка високо издигнутог прамца одлично је сачувана јер је вековима лежала у глини дуж обале фјорда.

Осеберг, 22 метра дуга храстова лађа са местима за 30-ак веслача, пронађена је 1904. Изграђена је негде 815-820. и послужила је као погребни ковчег две богате жене за које се само зна да су, смештене у дрвеној кабини и окружене свим потрепштинама за загробни живот, на онај свет кренуле 834.

Галије Осеберг, Гокстад и Туне поделиле су, нажалост, судбину свог удаљеног пандана у подножју пирамида у Гизи, барке која је фараонима служила за небеско путовање. Накит, оружје и друге драгоцености разнели су пљачкаши.

Остало, укључујући и фасцинантно очувана орнаментисана дрвена колица, археолозима и етнолозима је послужило да реконструишу живот викиншког периода, ере која је трајала од 800. до 1050. године.

Музејска припрема

Музејско упознавање за Туром Хејердалом и експедицијом у славу полинежанског бога Сунца Кон-Тики је постепено. Подиже нестрпљење јер је прва велика просторија посвећена фотографијама, скицама и мапама, реликвијама са многих археолошких експедиција, књигама о Кон-Тикију на многим језицима света.

Млади норвешки зоолог и етнолог је на прву експедицију кренуо крајем 1930-их, иако ће га путовање сплавом Кон-Тики 1947. убацити у легнеду. Затим је 1952-53. уследио Галапагос, 1955-56. Ускршња острва и источни Пацифик.

Следи пауза па 1969. експедиција под знамењем Амон Ра, египатског бога Сунца Ра-1, више од 5.000 километара преко Атлантика од Сафија у Мароку. Већ наредне године експедиција Ра-2 дужине 6.100 км од Марока до Барбадоса.

Експедиција Тигрис, 6.800 км од Ирака преко Омана и Пакистана до Џибутија, трајала је 1977-78. Период 1983-85. Малдиви, затим наредне три године повратак на Ускршња острва, да би 1988. уследила археолошка истраживања у Перуу.

Хејердал ипак све дугује Кон-Тикију. Норвежанин је на основу сличности споменика у Перуу и на Полинезији желео да докаже да становништво Полинезије није пореклом из југоисточне Азије већ да су се поклоници Кон-Тикија доселили из Перуа, пре Инка.

Њихови сплавови, колико год били примитивни, могли су да издрже таква путовања вешто маневришући између Хумболтове и Јужне екваторске струје, океанских река моћне енергије.

Користећи шпанске нацрте из доба Инка, направљен је сплав од балсама. Хејердал и још петорица чланова посаде - Норвежани и један Швеђанин - кренули су из перуанске луке Каљао 28. априла 1947. Хране и воде било је за стотину дана.

Кренули су да после много векова открију загубљене тајне Кон-Тикија.

Пред богом Сунца

Памтим добро слике из књиге о Кон-Тикију. Летеће рибе које падају на сплав. Злокобно кружење кита - ајкуле, највећег сисара природе, око крхког сплава . Олује и таласи Пацифика. Морем и сунцем избељене косе и браде потомака Викинга.

Када су се 7. јула после 101 дана и 8.000 километара - да у међувремену нису срели ни један брод - искрцали на копно острва Таумоту источне Полинезије, Хејердал је тријумфовао. Сплав је у том тренутку био полуразбијен и насукан на оштро гребење атола.

Али, где је сплав чију макету из дечачких дана и данас чува моја мајка? Где је славно једро са ликом полинежанског бога Сунца?

Лагано пењање музејом који ове године слави пола века постојања. Одједном, пред вама је Кон-Тики. Са стране га чувају полонежански кипови божанства Маке- Маке, онакви какве је Хејердал налазио у Перуу.

Невероватан осећај. Ипак ми се на фотографијама чинио већим. Зар је та скаламерија од неуредно сечених балсамових стабала повезаних ужадима, са једним јарболом и једром, са једном кабином не већом од четири са три метра, издржала све могуће ударце океана.

Затим ново концепцијско изненађење музеја. Степениште вас спушта доле да бисте сплав посматрали као да сте у води испод њега. Сплав и његова кобилица обрасли у алге. Огромна макета тачкастог тела кита ајкуле. Сабљарке. Пилот- рибе. Туне. Корпа за роњење којом су се сплавари штитили од морских паса.

Навикнут на топла мора и на удаљеност од хладних норвешких зима, Хејердал, 86, данас живи на Канарским острвима. Тврде, у друштву младе бивше мис Француске која га подсећа на топлину Полинезије.

Бошко Јакшић