ТАЧКА ГЛЕДИШТА

Споне у времену

18. 12. 2000.

Духовита али тачна опаска да срећни народи немају историје потврђује се свом очигледношћу на примеру нашег народа. Богати историјом, па према томе пребогати споменичким наслеђем, ми просто посрћемо под бременом потребе његовог очувања. Није једноставно превладати то бреме. Ратове и рушења, праћене привредним пропадањем, смењивала су мирнија раздобља, чешће краћа него дужа, уз журно, понекад хаотично, обнављање или поновно уздизање земље. Све се то, неизбежно, одражавало и на споменичко наслеђе, које се крунило остављено зубу времена или ненадокнадиво губило и нестајало.

Ако посматрамо последња два века наше историје, дакле време обнове и одржања сопствене државности, онда запажамо да се ништилачки дух одржавао и током привидних или стварних мирнодопских стања. Тако смо, оно што рат и непријатељи нису стигли да уклоне или униште, понекад ми сами докрајчивали, поводећи се неким тренутним интересима или краткотрајним побудама. Било да је реч о династичким обрачунима, политичкој острашћености, идеолошком надређивању или културном слепилу.

Неопходно је, стога, да се на прагу ћћо века темељно и дугорочно заснује не политика него стратегија очувања споменичког наслеђа која ће бити руковођена истинским вредностима и културно-историјским значајем како саме те целине тако и сваког њеног, ма и најмањег састојка.

Именик нашег споменичког наслеђа је опсежан. За полаз се може узети чињеница да је на тлу Србије категорисано 775 непокретних културних добара, од којих 197 важе за споменике од изузетног, а 578 за споменике од великог значаја. У ова непокретна културна добра, која наводимо према студији "Споменичко наслеђе Србије", што ју је поводом своје педесетогодишњице издао Републички завод за заштиту споменика културе (1998), увршћен је 661 споменик културе, 39 просторних културно-историјских целина, 43 археолошка налазишта и 32 знаменита места. Треба имати у виду да је овде реч само о највишим категоријама културних добара, са којима се ни изблиза не исцрпљује списак културних добара уопште.

Од бисера нашег споменичког наслеђа у Листу светске културне и природне баштине Унеска су уписани Стари Рас и Сопоћани (1979) и Студеница (1986). Прихваћена је номинација манастира Дечана, а за упис су предложени Гамзиград, Грачаница, Пећка патријаршија, манастири Фрушке горе и Лепенски вир са Ђердапом. Ове вредности, у распону од неолита до средњег века, ни у чему нису спорне. Међутим, може се с разлогом оспоравати категоризација коју су добили поједини споменици културе, пре свега захваљујући утицају дневне политике на вредновање културних добара, услед чега има примера који се граниче са апсурдом. Тако је, рецимо, Партизанска болница у Пријепољу по значају изједначена са манастиром Милешева, а партизанској болници у Крчагову код Ужица, која је постојала само месец дана, додељен је виши статус од пећине Рисоваче, палеолитске станице код Аранђеловца, или манастира Вољавче код Страгара, у којем је 1805. године заседала прва српска влада (Правитељствујушчи совјет). Очито, треба одстранити сваки печат политичке валоризације и стручно-научно ревидирати ступњеве и редослед стварних споменичких вредности.

Као врло сложен процес заштита споменичке баштине не може се ваљано спровести без одговарајуће законске основе и, наравно, финансијске потпоре. Неопходна је, у првом реду, темељна реконструкција закона о културним добрима, можда кроз јединствени грађевински закон који би објединио четири основна закона (закон о грађевинском земљишту, закон о изградњи, закон о планирању и уређењу, закон о културним добрима) и био усклађен са међународним повељама и нормама заштите и уређења споменичког простора. То подразумева измену друштвене климе, која ће подстицати власнике културних добара да изводе радове на адекватан начин, уз одговарајуће учешће државе, повољне дугорочне кредите, удео града или општине у томе. Тако би се избегла немила пракса лажне козметике, "шприцања" и замазивања градских, посебно престоничких, палата изворно изведених у скупоценом вештачком камену (нпр. палата Врачарске штедионице у Краља Милана 9 на раскрсници "Код Лондона", зграда Чиновничке задруге у Краља Милана 16, итд) и губљења амбијената уз опште дегенерисање простора као животног оквира. Пољаци и Немци могу бити узор како се са, факсимилском тачношћу, обнављају читави градови, чиме се чува не само њихов изворни лик него и дух једног времена и народа, или како се, управо у споменичком наслеђу, прожимају материјална и духовна категорија.

Са друге стране, културна добра треба посматрати и као економске ресурсе, ако се, на пример, добро примене ревитализације дефинисаних старих градских језгара и програмска истраживања европски значајних налазишта и локалитета.

Заштита културних добара је јавни интерес, и она мора да подлеже општем увиду и јавности рада, са недвосмисленом одговорношћу, без скривања иза институција или недодирљивих ауторитета, што је имало за последицу монополизацију сведену на узан круг посвећених и протежираних појединаца. Свуда где није било одговарајуће кадровске, као ни техничке, опремљености и спреме, а поготову где је изостајао тимски рад, под којим се подразумева мултидисциплинарност приступа и старања, настајале су појаве које су по својим последицама колико смешне толико и погубне. Од урбаних језгара древних градова прављени су пиљарски простори, оријенталне касабе, конгломерати кича.

Неопходни су вишеструки заокрети у старању о споменичком наслеђу, како би се садашње стање изменило и зауставио опасни ток небриге, ниподаштавања и излагања пропадању тако неопходне споне прошлости са будућношћу. Јер, споменичка баштина је сведочанство прошлости, доказ цивилизацијских трагова, стваралачких домета и културног идентитета једног народа. А без тога не може бити речи о културној самобитности и достојном присуству у светској ризници културе.

Александар Ивановић
(аутор је архитект конзерватор,
шеф одсека за архитектуру
и урбанизам Музеја града Београда)