ЗАПИС ИЗ ТОПЛИЧКОГ КРАЈА

У три села ни пет девојака

Плочник у Топлици, децембра 2000.

Возимо се "царским друмом", оним који од Ниша уз Топлицу води ка Космету, па даље ка Котору. Тутњале су овуда коњице разних војсковођа, кроз векове. Неке од њих разориле су и до темеља спалиле и град Плочник, село са стотинак кућа. Тамо смо се упутили са Јулком Кузмановић-Цветковић, археологом из прокупачког Народног музеја. Она носи новац да исплати раднике који су ове сезоне радили на археолошким истраживањима. Она и Душан Шљивар, археолог Народног музеја у Београду, имали су ове године срећу - пронашли су бакарно длето које сведочи да је овде било балканско средиште топљења руде још у раном каменом добу.

И са друге, западне стране, брдо и град на њему личе на чардак ни на небу ни на земљи. Овде, на петом километру, наилазимо на групе људи који, са једне баре у ливади, узимају воду у канте и боце, разних облика и величина. Кажу, помаже код многих болести, највише код стомачних. Ту су, веле, пронађене керамичке цеви којима је ова вода вођена све до града. Изнад ове баре, тик уз пут, стоји чесма чудног назива - Сува! Тако се звала и кад је из ње широком славином текла вода као из кабла. У ово сушно доба, име јој, доиста, право.

А у Конџељу, на малом брегу поред друма, високо се уздиже нестварно бела Црква св. Арханђела, грађена почетком овог века добровољним прилозима, па на његовом крају на исти начин обновљена. Још је и живописана, а подигнута је и црквена кућа, као мали мотел са лепом чесмом.

Са оне друге стране реке Топлице, на пропланку испод брда беласа се такође Црква Благе Маре у селу Вича. Изнад ње на брегу су двори Милана Топлице. До њих се не може, нема ни стаза ни богаза. Црква нема сталног свештеника, па је деценијама службу обављао свештеник из Плочника.

Ово село, пак, нема службену цркву, па су се тако суседи преко реке испомагали. Сад ни Плочник нема свештеника, па и њега и Вичу опслужује онај из суседног Баца.

- Е, чега све више нема! - вајка се Ранко Миладиновић, старина у поодмаклим седамдесетим. Радио је некада на прузи, а сада са сином Зораном и унуком Дејаном помаже археолозима у ископавањима. - Ни у три села около не можеш да нађеш пет девојака. Остаде ми унук неожењен.

А недељом и празником, некад, овде на жалезничкој станици било је као на сабору. Овај део села народ је звао - Варош. Дођу момци и девојке да дочекају воз, да купе новине, да играју лопте, да се виде... Сад, ено Срето Милутинов само са женом обрађује онолико имање. А тај Милутин је био добар домаћин.

Седимо у кући Ранковог сина Зорана, у засеоку Лукићи. Они се сматрају и делом Плочника и делом Баца, како им кад треба, смеју се. Све саме мушке главе. Зоран је са женом, каже Ранко, отишао код таста Тила да му помогне у печењу ракије. А сутра ће, здравља боже, да пастрме.

Ову кућу градио је на тастовом имању, који и сад откупљује имање свог оца које су му конфисковали после рата. Тако је, прича Ранко, било и у Тмави, одакле се он овамо доселио. Све су узели Жики Поповићу, који је пре рата завршио агрономију у Прагу, а никад није био у државној служби, већ се сав посветио свом имању. Говорио је три-четири језика, па је преводио за Немце и то га је коштало.

Пошто нам је скувао кафу и послужио нас ракијом, јер млађих и женских укућана нема, како рече, Дејна се распитује код археолога Јулке како је могао да нестане тако велики град. Она му објашњава да је можда још пре 4-5 миленијума пре нове ере ово био највећи индустријски град на Балкану, а да је нестао или у пожару или су га срушили неки од освајача.

Ранко каже да се свуда на овом брежуљку, где се закопа, налазе пепео и кости. Драгиша Миленковић, стари градитељски вук, који је као радник "Партизанског пута" прошао целу земљу, а сад је и он у овој екипи која копа сонце по Плочнику, казује да народ овде прича како је некад мачка могла са крова на кров да стигне све до Тулара, а да не сиђе на земљу, толико је то велики град био. А име је добио, веле, по огромној плочи на којој је грађен.

На три-четири метра дубине има свуда нека дебела плоча, тврђа од бетона коју ничим не можеш да разбијеш. Кад је Миле Сарин то некако успео, покуљала је одоздо вода коју ничим не можеш да исцрпиш. А има и друга прича: овде је кнез Лазар три године пре Косовског боја победио Турке, тако што је коњима плоче ударио наопако, па су они помислили како се српска војска повукла на Крушевцу, а она је била по околним висовима.

Ове приче слуша и Милан Ленкин, керамичар без посла, који има само 22 године, али се прикључио истраживачима са великим интересовањем. А и да нешто заради. Онда иде исплата. Чика Драгиша броји новац наглас. Што је сигурно, сигурно, каже. На поласку поздрављамо се и беремо још свеже листове жалфије у башти пред кућом.

- Овде ћемо - каже археолог Јулка - у железничкој станица да направимо велики археолошки камп. Станица сад готово ничему не служи, али кад овамо крену научници из целога света - биће то права историјска и туристичка мека. То и уређење прилаза Милановој кули, као и летња позорница у Југ-Богдановом граду на Хисару, вели, њени су животни снови.

Док се сунце клони западу, ми клизимо низ долину Топлице. Чудимо се како су поља пшенице нестварно зелена упркос незапамћеној суши која овај крај прати још од маја.

Драган Борисављевић