Овална кућа је изграђена 1979. године, а Тито у њу никада није
крочио, јер се разболео и умро. Пројекат зграде радио је загребачки,
а ентеријер - београдски архитекта. Кућа је била саставни део комплекса
Меморијалног центра "Јосип Броз Тито", основаног 1982.
године, који је обухватао објекте, предмете и архивску грађу у кругу
Ужичке улице 11-15. То су били резиденција (порушена у бомбардовању)
са билијарницом, овална кућа (позната као "спомен-збирка"),
ловачка кућа, Стари музеј и Кућа цвећа. У саставу Меморијалног центра
били су и музеји "25. мај" и "4. јул", објекти
и предмети Титове родне куће у Кумровцу, као и земљиште, објекти
и друге ствари на осртву Ванга.
- Од 1982. године у овалној кући је музејска поставка са највреднијим
предметима из фондова Музеја, који су формирани од поклона Титу
из земље и света - истиче заменик директора Музеја историје Југославије
Андрија Мишић. Он објашњава како је у Титову резиденцију и овалну
кућу стигла породица Милошевић.
Од 1982. до 1990. године кроз меморијални центар прошло је више
од десет милиона људи и сви објекти су били отворени за посете.
Онда крећу деведесете године и раздвајање "братских народа
и народности", па тако и разграђивање Меморијалног комплекса.
Године 1995. музеји "25. мај" и "4. јул" додељени
су граду Београду, а следеће године укидају се Меморијални комплекс
и Музеј револуције народа и народности СФРЈ, да би савезна влада
донела уредбу о образовању Музеја историје Југославије. Њему се
поверавају на управљање и коришћење Стари музеј, Кућа цвећа и објекат
у Ботићевој бб, као и сви музејски фондови две укинуте институције,
каже Мишић.
Изузети су резиденција, билијарница, овална зграда и ловачка кућа,
које савезна влада 6. децембра 1996. проглашава резиденцијалним
објектима за стални боравак председника Југославије. Крајем јула
Музеј историје добија наредбу да се исели из тог простора, подиже
се зид око овог комплекса и стручњаци Музеја тамо више нису имали
приступа. Тако су тамо остале и све вредности, јер Музеј једноставно
није имао где да их смести (а није знао како ће се све завршити)
будући да му је од некадашњих 13.000 квадрата простора у 10 објеката
(овална кућа је имала 3.800 квадрата) остало око 1.500 квадратних
метара.
Чак ни Упутством савезне владе о начину преузимања запослених,
послова, средстава, предмета у раду, архиве из јануара 1997. године
није предвиђено да музејски предмети остану у резиденцијалним објектима,
истиче Андрија Мишић.
- Званичним путем смо тражили да улазимо у те објекте, да видимо
шта је са збиркама, да као Музеј користимо одређене експонате, али
нису услишили наше захтеве. Једино смо крајем 1998. године успели
да добијемо два предмета - камен са Месеца за изложбу поводом 80
година Југославије и Книћанинову сабљу за изложбу "Срби у Војводини
1848 - 1998" - наводи Андрија Мишић.
Шта садржи "трезор" у подруму
А у резиденцији је остао, између осталог, ликовни фонд (пет слика
Паје Јовановића, од којих је најчувенија "Двобој", слике
Ђуре Јакшића са његовом "Девојком са лаутом", дела Уроша
Предића, Саве Шумановића, Надежде Петровић, Петра Лубарде, Влаха
Буковца, Мирослава Краљевића, словеначких импресиониста... а ту
су и скулптуре - Мештровићева "Мелодија", дела Сретена
Стојановића, Антона Аугустинчића, Џамоње, Ота Лога и других, две
изузетно вредне фландријске таписерије с почетка 17. века, предмети
примењене уметности од злата, сребра, слоноваче, целокупна библиотека
Јосипа Броза са око 12.000 наслова, од којих је око 1.000 са посветама
страних државника, уметника.
У овалној кући (која се, према речима Андрије Мишића, назива вила
"Мир" тек последњих месеци, пошто је неко смислио скраћеницу
од "маршалова интимна резиденција", иако је та кућа грађена
као анекс Музеја "25. мај" и називала се само спомен-збирка
или овална кућа), у самим просторијама остало је врло мало предмета.
Али је зато музејски депо ("трезор" у подруму) био пун.
- Осим збирке примењене уметности од злата, сребра, драгог камења,
слоноваче са око 4.000 предмета, ту је и можда највреднија археолошка
збирка, која садржи аутентичне предмете из највећих светских култура.
Ту су, између осталог, три вазе од алабастера из Џосерове пирамиде
из 2750. године пре нове ере - поклони Насера и Садата, затим статуа
бога Озириса од позлаћене бронзе - од Садата, фрагмент из храма
Ангкор-Ват у Камбоџи од Нородома Сиханука - набраја неке од највреднијих
предмета Мома Цвијовић, помоћник директора за музеолошку делатност
Музеја историје Југославије.
У овалној кући је и комплетна збирка Титових одликовања (106 одликовања
из 67 земаља), од којих је највреднији руски Орден победе, сав од
брилијаната и рубина, као и збирка признања од око 3.200 предмета
(ту је и златна командантска сабља - поклон од Стаљина 1944. године
- чији је рукохват израђен од злата и око 1.000 брилијаната). У
овом депоу била је смештена и нумизматичка збирка, и накит.
Зато су надлежни из Музеја почетком ове године затражили од савезне
владе информацију о свим тим предметима, као и о објектима, које
би, како кажу, требало поново користити као музејски простор, али
су предложили и доношење закона о културним покретним и непокретним
добрима у власништву савезне државе, који до сада није постојао.
Биљана Баковић
ПРЕМА ТВРДЊАМА ЗАПОСЛЕНИХ У МУЗЕЈУ
ИСТОРИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Нема подземних пролаза
Запослени у Музеју историје Југославије, који су се старали о Меморијалном
комплексу "Јосип Броз Тито", не знају ништа о наводним
подземним ходницима испод овог комплекса. Ни у пројектима зграда
нема тунела, каже Мишић, и они су, ако постоје, саграђени за последње
две-три године.
Овална кућа има само подрумски депо, приземље и два спрата а испод
ње се налази још и технички тунел, који служи као подземна гаража.
- Да постоје ти подземни пролази, неко од 150 запослених сигурно
би успео да их фотографише. Међутим, ми о томе немамо никаквих трагова,
а сумњамо и да су могли бити ископани последњих година, јер бисмо
као комшије то морали приметити - истичу Мишић и Цвијовић.
