24. 2.2002.
– Реч је о Конвенцији о очувању архитектонске баштине Европе (усвојене
у Гренади 1985. године) по којој је, између осталог, Србија прихватила
и обавезе да у оквиру буџетских средстава на државном и регионалном
нивоу осигура финансијску подршку одржавању и обнови баштине. Посебно
да фаворизује коришћење заштићених добара, имајући у виду потребе
савременог живота и нове намене, да усвоји целовиту политику очувања,
која ставља очување архитектонске баштине међу основне циљеве урбанизма
и просторног уређења, да урбанистичким плановима подстиче заштиту
и коришћење вредних грађевина које нису законом заштићене.
Међутим, Предлог закона о културним добрима којим се уређује и
архитектонска баштина, не само да не следи праксу европских држава,
уређену овом конвенцијом, него далеко иза ње заостаје.
Према предложеном закону издвојени су споменици културе, знаменита
места, археолошка налазишта и просторне целине, али не и архитектонска
баштина.
Суштина активне концепције очувања баштине је у прерастању уско
конзерваторског третмана појединачних споменика у ревитализацији
историјских грађевина. Конвенција о очувању архитектонске баштине
Европе чини то недвосмислено и својим именом.
Савремена концепција очувања архитектонске баштине не може се кодификовати,
као што предлагач чини са музејском, архивском и филмском грађом
и старом ретком књигом. Архитектонска баштина која се чува под "ведрим
небом", смешта се у исти закон са експонатима, сликама, књигама,
архивском грађом које се чувају у галеријама, музејима, библиотекама
и архивима. То није могуће – одговара Бранислав Крстић, професор
архитектуре.
Н. К.
