9. 7. 2002.
А све, заправо, и на изложби и у реалности почиње са Милојем Васићем
и његовим ископавањима на налазишту Бело брдо у Винчи која он отвара
1908. године и која, са мањим или већим прекидима, трају до данас.
Локалитет у Винчи је имао три веће етапе истраживања: Васићева ископавања,
потом кампање које је спроводио Одбор за археолошка истраживања
у Винчи седамдесетих и осамдесетих година 20. века и најновија истраживања
истог Одбора од 1998. године до данас. Васићева теренска документација
настала је током његових ископавања од 1908. до 1934. године, а
чине је, у првом реду, теренски дневници, планови и фото-документација.
- Већина истраживача који су се бавили винчанском културом и ископавањима
слажу се да је Васићева методологија била врло модерна као и да
је оставио обиље података о стратиграфском положају налазака и непокретних
објеката. Захваљујући овако педантном бележењу, данас смо у могућности
да са великом извесношћу реконструишемо начин ископавања и повежемо
их са новим истраживањима - каже др Ненад Тасић.
Аутори и сарадници на припреми изложбе унели су у компјутерску
базу података више од 850 стаклених плоча старих планова ископавања
Милоја Васића, бројне фотографије, хиљаде детаља нађене керамике,
разних оруђа, свакодневних предмета... Све је то вратило душу старим
археолошким слојевима и као на длану пред посетиоцима изложбе реконструисан
је живот од пре седам миленијума.
Винча је живела више од хиљаду година, а њени становници су - супротно
свим лаичким представама о ондашњем животу - били врло рафинирани
мајстори, трговци, путници... У непосредној близини насеља сусрећу
се четири велике реке са Дунавом: Тиса, Сава, Тамиш и Морава, па
је Винча у то доба несумњиво била жижна тачка огромног простора
југоисточне Европе, не само место комуникације људи који су долазили
и одлазили разним правцима, већ и место различитих културних утицаја.
Тако су у Галерији САНУ, на овој изложби, приказане и шкољке нађене
у Винчи, које живе у Егејском и Црном мору, а које су, без сумње,
са собом донели путници из тих далеких крајева.
Тако наизглед мртви предмети дочаравају ондашњи живот. Велике скупоцене
амфоре чији су зидови дебели пола центиметра могле су да буду смештене
само у кући у којој је владао ред и у којој су, нека давнашња винчанска
деца, морала бити - лепо васпитана... Фине камене бургије од неколико
милиметара говоре о рафинираности мајсторског рада. Становници праисторијске
Винче знали су, несумњиво, много и о технологији прераде ретких
и луксузних руда као што је цинобарит, о томе сведоче компликоване
пећи подешене природи процеса при топљењу руда.
Све је то, у случају Винче, утолико узбудљивије и значајније и
због чињенице да је то једно од ретких места на којем је могуће
пратити континуитет живота од раног неолита до данас. Европа прве
половине 20. века, жељна сензација, спремно је у оно доба конзумирала
велика археолошка открића, па су тако и Васићева ископавања, изузетна
лепота фигурина и осталих налаза из Винче, и његови текстови, привлачили
посебну пажњу: о богатству винчанске културе он је тада писао у
часописима "Бирмингем пост", у илустрованим "Лондонским
новостима", у магазину "Мен"... Током рада на пројекту
заштите Васићеве и друге документације, који је потпомогнут средствима
Британског форин офиса - сектора за културу, чији резултати чине
и део изложбе у Српској академији наука и уметности, спасена је
целокупна преостала Васићева документација.
Даница Радовић
