Нови Сад, новембра 2002.
Петроварадинска тврђава, саграђена крајем 17. и почетком 18. века
као јединствено фортификацијско-војно утврђење у овом делу Европе,
сама по себи, због недовољне испитаности, представља изазов, како
за професионалне археологе, тако и пасиониране истраживаче прошлости.
Међутим, међу школованим "трагачима за историјом" одувек
је, често и већу знатижељу изазивала непознаница шта се све налазило
и ко је све обитавао на том, због јединственог географског положаја,
вазда атрактивном месту на десној обали Дунава пре изградње тврђаве.
Додуше, вео историје је, стицајем околности, у више наврата делом
већ био разгрнут и са те неписане странице "Гибралтара на Дунаву",
али треба имати на уму да је цео тај простор (укупна површина тврђаве
је око 112 хектара) све до почетка педесетих година прошлог века
био искључиво војни објекат, што је онемогућавало његово археолошко
испитивање.
У другој половини минулог века на местима где се одлучивало како
у области археологије тако и на разним нивоима власти, очито, није
било довољно интересовања да се "копа" по тврђави. Први
пут се прилика указала ове године, јер је градска власт у Новом
Саду одлучила да неодложно кроз тврђаву прође инсталациони тунел.
Јер је, због дуготрајног и неконтролисаног отицања воде из дотрајалих
водоводних и канализационих инсталација, дошло до померања и поремећаја
структуре тла и стварања клизишта. Самим тим и Петроварадинска тврђава,
када је реч о њеној стабилности, била је озбиљно угрожена.
Изградња инсталационог тунела омогућиће обједињавање целокупне
инфраструктуре, а то значи и отклањање даље опасности по објекте
и бедеме. Средства, која се улажу у овај подухват, готово су симболична
у односу на значај инвестиције.
Пошто је Петроварадинска тврђава висококатегоризовани споменик,
приликом радова таквог обима обавезна су и археолошка истраживања.
Та обавеза је припала стручњацима Музеја града Новог Сада, на челу
са искусним археологом Радованом Бунарџићем.
Када је пре три месеца археолошка екипа почела рад нико , међутим,
није очекивао да се под бедемима некадашње аустроугарске тврђаве
крије права сензација.
- Знали смо да се ради о вишеслојној насеобини,односно да су на
том месту и много раније обитавали људи углавном због војне сврхе.
Јер, огромна камена окука која је условила и ток Дунава, одувек
је била доминантна кота над овим подручјем, погодна за надзор над
равницом. Међутим, нико није очекивао да ћемо наићи на остатке аутентичног
палеолитског станишта и то само на неколико метара од зграде Музеја
града која је у саставу комплекса објеката на тврђави - каже Радован
Бунарџић.
Код нас су остаци палеолитских станишта до сада били познати код
Вршца, али на великој дубини, на слојевима шљунка и у Шумадији (Рисовача,
на пример). У овом другом случају, међутим, истраживања су показала
да је станиште из периода када је у каменом добу човек још обитавао
у пећинама и на нижем ступњу развоја.
Техника разбијања камена
Остаци каменог човека, откривени ових дана под платоом Петроварадинске
тврђаве, указују на битан напредак људске цивилизације. То се, поред
осталог, може утврдити и по пронађеним предметима (оруђа) у наносима
леса, из периода када је отприлике настао и Тителски брег. Пронађени
су, наиме, докази о освајању технике разбијања камена, што се може
илустровати откривањем својеврсних камених ножића, турпија, сечива...
Палеолитски човек је у том периоду знао и за примену дрвета, али
такви трагови до сада нису пронађени јер је ископавањем био обухваћен
релативно мали простор у односу на укупну површину комплекса тврђаве.
Зато ће радови, који ће бити настављени на пролеће, скоро сигурно
бити усмерени на трагање за остацима периода палеолита.
Одгонетање тајни
Археолог Бунарџић указује и на то да су чланови његове екипе успели,
за кратко време, и на невеликој површини да одгонетну још неке вишевековне
тајне.
- Међу њима је и до сада недоказана теза да је овде био антички
кузум, за то време значајно станиште, али за који се веровало да
је можда у Сремској Каменици, можда у Сремским Карловцима, све до
Сланкамена. Римски период је, у ствари, и најбоље могуће сагледати,
јер имамо доказе у континуитету, од првог до четвртог века, када
под таласом масовних сеоба бива све запаљено и уништено, од Ђердапа
па све доовде.
- Битно је што смо утврдили и локацију средњовековне цркве, која
је порушена пре три века када је грађена ова тврђава у циљу одбране
од најезде Турака. Њене остатке ћемо тек истражити, али смо закључили
да је била релативно велика, дужине 50 метара, у форми тробродне
базилике - каже за "Политику" Радован Бунарџић.
Посебно капиталним открићем наш саговорник апострофира "дефинитивно
поуздан закључак да је на овом месту било прилично велико неолитско
насеље из млађег неолита, за које је раније било индиција, па и
доказа, али су се сматрали случајним". Овогодишња ископавања
открила су обиље доказног материјала.
- Од тада, па све до данашњег времена, овде тече живот у континуитету.
Бележимо све бронзанодопске културе, вучедолску, костолачку, винковачку,
баденску... До сада смо пронашли око 12 хиљаде експоната, али до
краја овогодишњих истраживања очекујемо да ће их бити знатно више.
Све смо то нашли копајући ров кроз тврђаву ширине три метра. То
је наш својеврсни пролаз кроз време од више хиљада година. Ако смо
толико открили на тако малом простору, тешко је и замислити на шта
све још можемо наићи - указује Бунарџић, наговештавајући да ће за
шест-седам месеци, после стручне обраде, пронађени експонати бити
представљени јавности и то на посебној изложби.
Славољуб Живковић
(Фото: Радивој Хаџић)
