Нови Сад, 12. новембра 2000.
На Петроварадинској тврђави, на десној обали Дунава код Новог Сада,
почело је пражњење и детаљно истраживање, а потом и ревитализација
Великог ратног бунара, око три века након његове градње и почетка
експлоатације.
Реч је о бунару који је аустријска војска ископала и оспособила
за коришћење у време подизања тврђаве, у настојању да се спречи
продор турске војске на западноевропску територију.
Верује се да је дно бунара на дубини од најмање 60 метара, а да
бар на десетак метара при дну леже наслаге муља и другог материјала,
наталоженог у последња три века. Оно што је извесно јесте да је
вода у бунару на дубини од тридесетак метара, пречник бунара је
око три и по метра и веома је добро очуван.
- То је за археологе права посластица, мада је цео подухват и у
техничком и у безбедносном смислу компликован - каже нам археолог
Музеја Новог Сада Радован Бунарџић, који у шали рече да његово презиме
није ни у каквом "сродству" са објектом који истражују.
И археолози и јавност с нестрпљењем ишчекују на шта ће све истраживачи
наићи током месец и по дана, колико је планирано да трају радови.
Међу Новосађанима неко је већ "протурио" причу о баснословном
благу које су Аустријанци бацили у бунар у време највеће опасности
од турске најезде, како га се непријатељ не би докопао. Могу се
чути и морбидне приче, али и оне на граници маште - да у бунару
и данас обитава некакво чудовиште.
- Не желим да то коментаришем - одмахује руком Бунарџић. - Свако
има право да мисли шта хоће. Могу вам рећи само да ћемо све што
будемо нашли у бунару стручно обрадити и показати јавности. Сигурно
је да ће ти налази бити и драгоцено сведочанство о протекла три
века обитовања на Петроварадинској тврђави.
Трагови Римљана
По реакцијама нашег саговорника изгледа да стручну јавност можда
и више занима једно друго откриће у самој близини Великог ратног
бунара, а за које мало ко зна да уопште и постоји. Реч је, такође,
о бунару, али старијем четири а можда и пет векова од аустријског.
Тај бунар рађен је када су овим пределима владали Римљани и, уједно,
контролисали ову високу коту крај Дунава. Утврђено је да је био
пречника један и по метар, а о његовој дубини само се нагађа, као
што се спекулише и о разлозима његовог затрпавања.
- Судбина овог мањег бунара се, ипак, може одгонетнути - каже Радован
Бунарџић. - По свој прилици, он је био мање дубине од Великог ратног
бунара који је, након што је саграђен, "повукао" сву воду
из оближњег мањег. Овај је онда без воде постао бескористан и вероватно
је због тога и затрпан. Но, пошто је коришћен вековима пре затрпавања,
са археолошког аспекта може бити изузетно интересантан.
Инвеститор радова је Завод за изградњу града, а укупна вредност
послова, који се изводе по највишим еколошким и безбедносним стандардима,
готово је симболична (око седам и по милиона динара) у поређењу
са археолошким, односно историјским и културолошким значајем.
Радови се изводе у две фазе. У оквиру прве обавиће се истраживање
и санација Великог ратног бунара и откопавање и чишћење мањег бунара.
Друга фаза биће условљена резултатима прве, али се планира да се
Велики ратни бунар, уградњом савремених уређаја, оспособи да може
после три века поново да снабдева објекте на Петроварадинској тврђави.
Вода ће се користити првенствено у техничке сврхе, али овдашњи стручњаци
сматрају да не треба искључити и могућност њеног коришћења за пиће.
На јавном тендеру, који је расписао Завод за изградњу града, послови
на бунарима поверени су новосадском предузећу "Акватик".
Изнад Великог ратног бунара постављена је одговарајућа монтажна
конструкција, радне и евакуационе платформе и лифтови. Монтирано
је и осветљење, уграђен вентилациони систем и постављена опрема
за видео надзор, како би се на површини у сваком тренутку могла
контролисати ситуација у дубоком бунару.
Инсталациони тунел
Радови на истраживању Великог ратног бунара из средњовековног периода,
који је затрпан, реализују се у оквиру позамашног пројекта на целовитој
заштити Петроварадинске тврђаве, која је све до почетка педесетих
година прошлог века била искључиво војни објекат, што је онемогућило
њено археолошко испитивање.
Због дуготрајног и неконтролисаног отицања воде из дотрајалих водоводних
и канализационих инсталација, у међувремену је дошло до померања
и поремећаја структуре тла и стварања клизишта. То је допринело
озбиљној угрожености Петроварадинске тврђаве, када је реч о њеној
стабилности.
Зато је градска власт одлучила да почне изградњу инсталационог
тунела испод тврђаве који ће омогућити обједињавање целокупне инфраструктуре,
што ће отклонити опасност по објекте и бедеме тврђаве.
Славољуб Живковић
