СЕДАМ И ПО ВЕКОВА МОРАЧЕ

Искра божанске лепоте

Ретко се у православном традиционалном живопису на једном месту може наћи таква хигијена духовне и уметничке снаге, ослојен и продубљен канон са личном поетиком фрескописца, као на морачком живопису попа Страхиње из Будимља. Судећи по мајсторству израде, Страхиња је с разлогом носио харизму зографа свога времена, јер је даром и цртачким умећем ушао у суштину визуелне теологије и иконософије, показујући да су теолошка мисао и уметност недељиви.

Страхиња је осетио да је цртачки звук најбоље средство да се искаже склад између форме и садржаја којима се тежи представити "неизрецива искра Божанске лепоте". Сублимиран, јасан, једноставан а животан и непосредан цртеж одувек је био циљ и тежња уметника. Цртеж намеће концентрацију, једноставност, чистоту израза, њиме се открива и показује сензибилитет, таленат, образовање и личност аутора.

Композициони кључ

Страхињин склад, постигнут цртачким ткањем и теолошком сређеношћу, прија очима и оних који нису литургијски образовани. Сведеним цртежом прављени портрети у проскомидији, овлаш бојени земљаним пигментима, дали су педесетих година двадесетог века подстицај и идеју педесетих година двадесетог века тадашњим студентима београдске Ликовне академије, који су радили конзервацију овог живописа, да се почну бавити цртежом као независном дисциплином. Историја београдске цртачке школе почиње у Морачи са Драганом Лубардом и Урошем Тошковићем.

Овај предак наше савремене уметности у Богонадахнутим промишљањима - невелики али архитектонски складан простор проскомидије схватио је као место за једну композицију.

Први услов за успех дела је: како је компонована и колико јасно и квалитетно доживљена идеја која се реализује.

Сви шавови Страхињине композиције у Морачи јасни су и видљиви. Тај идејни и композициони кључ налази се у свештеној радњи која се догађа у проскомидији, иза затворених двери и завесе, далеко од погледа присутних у цркви.

Свештена радња у проскомидији, после прања руку, почиње сједињењем свештеника за жртвеником са пророчким мислима која најављују будуће рођење и жртву, наставља се издвајањем просфора /хлеба који у почетку представља Тело Христово а затим ће се у њега претворити; а завршава речима: "Телом си био у Гробу а душом у аду као Бог, у рају са разбојником, а на престолу, Христе, са Оцем и Духом, Ти који се не даш описати а све испуњаваш".

Ако занемаримо хоризонталне бордуре, јер их Страхиња користи да би раздвојио зоне а не да буду рам за поједине сцене, ова целина је компонована распоредом од педесет фигура и осамнаест портрета.

Центар композиције је горе на своду, на небу, а композициони вектори путују од центра доле и враћају се од земље ка центру. Набоје или цртачка чворишта поставио је поред центра, високо на последњим зонама северног и јужног зида. Ликовни слојеви: апстрактна густина цртачке силе, вектори и чворишта у зонама које припадају небу (а цео олтар, као и црква, припада небу) објашњавају Страхињину теологију и сами литургијски чин који у себи сажима свету тајну и библијске приче. Равноправност доживљеног и промишљеност ликовног и дубоко познавање литургијског дају овој православној иконографији пуноћу и светост.

На средини свода у кругу насликан је Христос Логос - Премудрост Божја окружен са седам Дарова Духа Божјега. Облик круга који је узет за центар композиције има лебдеће стање, а вектори круга из центра идеално су једнаки. Круг је савршен облик који влада простором што одговара савршеној представи идеалне, невиђене и неизрециве тајновите силе Логоса.

"Логос је најскровитија, најунутрашњија, најсветовнија тајна која не може бити објашњена јер не може бити показана ако се сама не покаже".

Круг може да се окреће и обрће а да не претрпи никакву промену. Круг у контексту композиције је потпун и стабилан, он се не прилагођава него приморава све друге облике да му се саобразе.

Логос - Премудрост Божја, седи на златним дугама, симболима мостова између неба и земље, благосиља стране света и прстима десне руке показује своју троичност. То што Христос Логос седи на четири дуге, као на свом престолу, Страхиња је означио Логоса као створитеља света и Господа Неба и земље. Лик Христоса Логоса - Премудрости Божје насликан је у оном добу које Руси називају подрасток а то је узраст на којем православни сликају анђеле.

Дарови Духа Божјега

Дарови Духа Божјега, представљени као полунаги анђели, у "вечном мирујућем покрету" појачавају динамику круга и истичу Логоса у предњи план. Принцип да централно место буде самостално у просторном контексту а да уједно буде не само саставни него најважнији део композиције, навео је Страхињу да одустане од решења његових претходника где анђели придржавају круг око Логоса и тиме се изједначавају са њим. Овим решењем добијена је убедљива превласт над другим сценама и постигнуто да Логос постане чврста осовина и један велики центар који испуња енергијом цео простор проскомидије, "јер је из њега постао све што је постало".

Од седам Дарова Духа Божјег, два имају атрибуте: Дар Крепости Божје - штит и Дар Духа Савета Божјег, који држи упаљену свећу.

Логично је да је Логос ногама окренут ка земљи а лицем према Светој Трпези и пошто се круг само у једној тачки може ослонити на земљу - најближи тој тачки је Дар Духа Крепости Божје. Између њега и Духа Савета Божјег са упаљеном свећом, која је симбол духовног пламена који се успиње на небо, налази се Дар Духа Сведенија (Разума) Божјег.

Да Страхиња у свом ослојеном теолошком умовању није буквално преузео круг као шему по канону за приказивање трансценденталног и као облик који се просторно удаљава од световне средине говори његова сликарска палета. Одежде старозаветних пророка у угловима свода обојене су: код Исаије - плаво зелено, Захарије - плаво црвено, Језикиља - зелено црвено, Јоила - црвено плаво; тако је затворио бојом и бојеним односима круг око Логоса који блешти топлим окером и цинобером. Са овим слојем је још једном наглашена превласт Логоса који сам испуњава круг и одређује тему свих елемената композиције.

Предраг Драговић