Осам векова Вукановог јеванђеља

Златно перо старца Симеона

Пре осамсто година, "у неки и граду Расу", петорица црноризаца исписаше свету књигу и међу њима, једини именом знан, старац Симеон с тугом прибележи о страшном боју међу децом Немањином

Вуканово јеванђеље, један од најстаријих споменика српске писмености, за разлику од нешто старијег Мирослављевог јеванђеља, представља једновремено једну од наших најзапостављенијих рукописаних књига. Недовољно проучено, скромно публиковано, готово заборављено на полицама лењинградске Публичне библиотеке, где је доспело још средином 19. века, Вуканово јеванђеље по многим својим квалитетима, а нарочито необичним минијатурама, писму, графији и језику, представља споменик културе и духовности подједнаког значаја као Мирослављева величанствена књига.

Иако је у науци општеприхваћено мишљење Стојана Новаковића да је Вуканово јеванђеље исписано за најстаријег Немањинов сина - кнеза Вукана у време када је он, прекршивши очеву вољу да на престо Србије седне његов млађи брат Стефан Првовенчани, повео рат и завладао свом српском земљом (1201-1208), запис старца Симеона, главног од петорице писара овог дела, упућује на другачије закључке. Пишући ситним и неугледним рукописом малу личну историју, али и описујући временски тренутак у коме је књига довршена, монах-писар Симеон на 189. листу Вукановог јеванђеља, изреком вели - "написах ову књигу своме г(осподи)ну великом жупану".

Средњовековна цензура

Од овог места, па у наредних једанаест редака текст је био истрвен (избрисан), а није могао садржати ништа друго него посвету владару. Иза ових редова стоји запис о борби српске власти после Немањине смрти, о чему старац Симеон говори с нескривеним ужасом. Констатујући да је Христос по милости својој предао власт кнезу Вукану, једини именом потписани црнорисац Вукановог јеванђеља, заправо не слави најстаријег Немањиног сина нити му књигу изреком посвећује. Из свега реченог лако је извести закључак да је Вуканово јеванђеље заправо било посвећено великом жупану Србије Стефану Немањи, односно да је писано још за његовог живота. Посвета је морала бити избрисана у новонасталим околностима, а управо то принудно брисање, једна врста средњовековне цензуре, омогућило је прецизнију датацију времена настанка књиге у године између 1200. и 1202.

Вуканово јеванђеље је, као и Мирослављево, заправо јеванђелистар, односно богослужбена књига у којој су текстови Новог завета прилагођени литургијским потребама. Први део Вукановог јеванђеља, који обухвата читања од Пасхе до понедељка Педесетнице, писала су чак тројица писара (од 2. до 28. листа), док је други део јеванђеља од уторка Педесетнице до краја црквене године (од листа 29 до 189), као и месецослов, прокимене и алилујаре, исписао старац Симеон као четврти и заправо главни писар ове ванредно значајне књиге. Пета рука на јеванђељу је она писара-коректора, који је прегледао довршен текст.

За разлику од раскошног Мирослављевог јеванђеља са његових триста шездесет страна великог формата (41,8 пута 28,4 центиметра и 327 златом застављених илуминација несравњиве лепоте, Вуканова књига, начињена на пергаменту највероватније од јагњеће коже, знатно је мања по димензијама (25,3 пута 19,7 центиметара) и поред 328 иницијала, израђених углавном у тератолошком стилу има тек четири заставице и две минијатуре, које, међутим, представљају прави преседан јер су њима илустроване читаве странице књиге. На првој страни јеванђеља насликан је Свети апостол и јеванђелиста Јован у хаљи раздераној тако да му се виде голе потколенице. Дат је као старац по византијском узору у пози средњовековног писара који своје дело ради на коленима, јер писарски сто, као простор на коме се рукопише књига, појавиће се тек крајем 17. и почетком 18. века. Минијатура је цртана на природној основи пергамента, а затим обојена плавом, црвеном и зеленом бојом.

Необично приказивање апостола и јеванђелисте са голим ногама, као и књига пред њим високо издигнута на пулту из које он очигледно преписује, на јединствени начин говоре о животу и раду средњовековног писара више него о личности једног од четворице јеванђелиста. Подеране хаљине последица су дуговремене понизне молитве, која је морала претходити преписивању светих књига. Потом, књига издигнута пред Светитељем указује да пред собом имамо преписивача, односно писара из средњег века, јер дело Јованово је аутентично сведочење о Христовом животу, страдању и поукама, дакле није препис неке старије свете књиге.

Тако нам је заправо старац Симеон посредно дао верну слику амбијента у коме је радио и он сам, као и свих типичности које су пратиле подвиг сваког писара на подручју ондашње Рашке, па и шире. Јер да није ореола око Светитељеве главе и сигнатуре која прецизира о коме је реч, слика би без двоумљења била растумачена као портрет анонимног средњовековног писара занетог послом. Овакво виђење и тумачење прве минијатуре Вукановог јеванђеља до сада није било присутно у науци.

И лик Христа Емануила, насликан на 76. листу Вукановог јеванђеља, наместо јеванђелисте Луке, јер управо ту почињу читања јеванђеља по Луки, такође је изузетак у својој појавности. Сликан смеђим тушем као дечак који проповеда у храму, он седи на раскошном комаду намештаја који свој узор несумњиво има у српским престолима ондашњег времена. Голих ногу до колена и обнажених руку до лактова, у краткој туници којом се потенцира његово дечаштво могао би бити тумачен као млади принц да око његове главе нема жутог обојеног нимба са уписаним крстом, чије крајеве красе три црвена камена. Десна рука којом благосиља у оси је сасвим мало окренута у десну страну тако да у себи има нешто од геста античких оратора, који подизањем руке желе да нагласе тежину и уверљивост изговореног. Прекрштене босе ноге, ослоњене на зелени постамент, дају овом призору раздрагану животност и неку фину природност управо својствену дечаку на прагу младићких година. Уочљива невештина у сликању екстремитета, међутим, не умањује љупкост ове необичне минијатуре чије изворе треба тражити у итало-византијској уметничкој кохезији и одјецима позног комнинског стила.

Упоређено са раскошним златосјајем Мирослављевог јеванђеља прескромно, али по свом културном и духовном значају једнако немерљиво.

Тамара ОГЊЕВИЋ