Сто година од рођења Георгија Острогорског

Жива слика Византије

Разумети данас Острогорског и његове поруке значи схватити да ниједна појава или институција у византијској историји не могу бити другачије посматрани него као део сталних промена, као спој супротности

Георгије Острогорски (Санкт Петербург, 1902. - Београд, 1976) постао је с разлогом још за живота легенда наше и светске науке. Јер, данас се, кад са довољне временске дистанце посматрамо његово дело, потврђује утисак који је то дело остављало у времену у коме је настајало. А тадашња признања, као материјализовани израз поштовања према великом делу, сустизала су једно друго. Не заустављајући се на многим домаћим и страним наградама и одликовањима за науку, довољно је поменути два почасна доктората чувених универзитета (Оксфорд, Стразбур) и чланство у 11 академија наука (девет европских, почев од српске, и две америчке). "Историја Византије" Георгија Острогорског, више пута издавана у нашој земљи, постала је стандардни приручник у светским размерама, доживевши већ у оно време три немачка, два енглеска, два америчка, два пољска и по једно француско, словеначко и италијанско издање, а недавно и корејско и јапанско издање.

При свему томе, тај човек аристократског понашања никада се није журио и никада није говорио да је оптерећен послом и да нема времена. Сваки започети посао привео је крају и за собом је оставио готово занемарљиву количину незавршених истраживања. За разлику од манира уобичајеног на многим странама, никада није писао методолошке студије о бити науке, није се бавио теоријом науке или филозофијом историје, нити писао дела намењена популаризацији науке. Опус који је за собом оставио не фасцинира толико обимом, колико компактношћу и унутрашњом повезаношћу. Искрено је признавао да византологија није његова једина професионална преокупација и да је подједнако страсно, мада само за сопствену душу, проучавао руску књижевност, своју несуђену струку. Имајући све то у виду, утолико је важније подсетити се данас на суштину научног приступа Георгија Острогорског, па следствено и његовог научног завештања.

Особине идеалног научника

Целокупан рад Острогорског почивао је на три подједнако важна корена како његовог образовања тако и његових погледа на свет историје. Стара интелектуална и народска Русија, оличена у породици са оцем директором елитне петербуршке гимназије, дала је свакако почетни импулс. Острогорски ће се касније, у струци, још једном свесно вратити овим вредностима, због чега је покаткад називан последњим изданком славне руске византолошке школе која је цветала у деценијама пред Октобарску револуцију.

Други важан моменат представљале су универзитетске студије у Хајделбергу (филозофија, социологија, политичка економија) и Паризу (византологија), код великана европске међуратне научне мисли. Најзад, најпродуктивније године живота у Београду, после напуштања Немачке у којој су нацисти дошли на власт и у којој је млади научник већ имао угледно место, протицале су у корелацији са великим полетом светске византологије пре и после Другог светског рата. Сам Острогорски је, према сведочењу супруге, академика Фануле Папазоглу, сматрао крајње инспиративном управо могућност да живи и ради на балканским просторима, последњем живом одразу Византије у Европи и беочугу који је вековима у себи спајао византијски и западноевропски свет. Ту, где је Византија представљала део српске средњовековне историје а Србија део византијског света, Острогорски је имао највеће могућности да схвати суштину тог света.

Не једном је писано да су Георгија Острогорског одликовале многе особине идеалног научника: истраживачка потпуност, оригиналност погледа, прецизност израза, лепота речи. Свакако је то био срећан спој корена, образовања и сопствене интелектуалне супериорности. Резултат се види у великим продорима оствареним на многим подручјима проучавања Византије, пре свега њене друштвене и државне структуре, идеологије царске власти, њеног места у средњовековном свету, односа цркве и државе (укључујући и борбу око икона), односа са Словенима, градског живота. Студије о византијском феудализму (посебно о пронији као феудалном добру) и аристократском сталежу, о генези и карактеру тематског уређења као основици великог полета Византије у средовечном добу њеног живота, о сељаштву позне епохе, представљају највеће узлете у овим комплексним истраживањима. Њихов одјек у научним круговима одзвањао је највећим интензитетом, подразумевајући многе похвале, праћене понекад и знатним оспоравањима у појединим срединама.

Склад целине и делова

Чини ми се, међутим, да ни похвале, ни ослањање на резултате радова који су те похвале изазивали, не указују увек на постојање потпуног разумевања суштинских вредности дела Георгија Острогорског. Разумети Острогорског и његове поруке значи, пре свега, схватити да ниједна појава, институција или модел у византијској историји не могу бити другачије посматрани него као део сталних промена, као спој супротности које и омогућавају њихово различито виђење у науци. Схватајући и примењујући ову поруку, чврсто би се требало држати и следеће - аналитички поступак мора бити синтетски осмишљаван и уравнотежаван у том смислу што ће стално водити рачуна о могућностима које допушта не само целина испитиване појаве него и њено окружење. Другим речима, ниједан научни резултат није сигуран, упркос заснованости на извору, уколико нарушава целину која окружује испитивану историјску појаву. То подразумева да у изворима не би требало по сваку цену тражити потврде за схватање које се чини исправним и резултат који се чини заводљивим. И најзад, можда најзначајнија порука била би неопходност отворености за сопствено преиспитивање и туђу критику. Најбољи пример је дат у исправкама које је сам Острогорски чинио у својим претходним гледиштима, везаним за њему тако драга поља истраживања као што су генеза тзв. тематског уређења и проније у Византији.

Речене поруке би свакако требало сматрати правим научним завештањем Георгија Острогорског, неизреченим и ненаписаним, али садржаним у сваком делићу његовог истраживачко-синтетског приступа. Ако се са разлогом истицало да је створио школу која се у свету не тако ретко назива "београдска византолошка школа", онда је данашња обавеза те школе да се завештања придржава. Њено дугогодишње настојање да то и чини, сада већ кроз неколико генерација, наилази на подршку и у свету и у нашој средини.

Љубомир МАКСИМОВИЋ