ИНИЦИЈАТИВА СЛОВЕНАЧКОГ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ

Проходније везе

(Од нашег сталног дописника)

Љубљана, 20. децембра 2002.

Након што је словеначки министар културе Андреја Рихтер позвала на договор о сарадњи министре културе свих словенских држава, словеначки аналитичари нису олако упали у замку уобичајене постјугословенске предострожности пред оваквим и сличним иницијативама, оспоравајући, рецимо, овакав потез министарства културе сећањем на неуспели панславистички покрет из 19. века.

Уместо уобичајене реторике у сличним приликама са почетка 90-их најпре су се у разоткривању намера госпође Рихтер определили за једну дилему више технолошког карактера која би отприлике овако могла да гласи: покреће ли ову иницијативу словеначка држава или она овога часа само сервисира њено будуће цивилно уобличавање.

Праве намере

Постепеним урањањем у меритум ствари прилично опрезни аутори неколико новинских коментара покушали су коришћењем неких контрадикција у самој организацији састанка да докуче и његове праве намере. Стиче се утисак да су пре желели да што је могуће поузданије утврде постоје ли слични разлози за једно овакво окупљање онима на којима се родила идеја панславизма, неголи што би било ко од заинтересованих за ову тему посумњао да се неко у Словенији (а као што видимо и шире) панславизму у његовом изворном облику само онако помало носталгично жели да се врати. Поготово што ни сам организатор ни једног момента није показао нимало страха пред могућим етикетирањем у стилу - поново нас гурате у некакве јужнословенске асоцијације. Уосталом, на сусрету словенских културних министара усвојен је и званични документ: Форум словенских култура.

На питање о карактеру тог састанка које је послао министарству културе, новинар једног овдашњег дневника добио је одговор да се само желело да се културне везе међу тим државама учине проходнијима него што то оне јесу - због царина, виза, бирократске произвољности на границама. У одговору се инсистирало на покушајима словеначког министарства културе да се заједно са министарствима културе осталих словенских држава обрачуна са граничном бирократијом у шта је овде мало ко поверовао, поготово након подсетника на не тако давни сусрет (такође на Брду код Крања) Џорџа Буша и Владимира Путина, "када је руски председник са тадашњим словеначким председником Миланом Кучаном и словеначким премијером, у то време Јанезом Дрновшеком, договорио управо овакве облике сарадње међу словенским државама", примећују поједини словеначки културни критичари. Додајући сада томе и "два дана министарског уживања у благодарима словеначког протокола на Брду код Крања, где се није разговарало само о идеји госпође Рихтер него су тамо за време ручкова размењивана и мишљења о дубинама словенске душе", запажање је којим су се поједини овдашњи аналитичари сасвим приближили и питању - ако је у свему томе словеначка држава одиграла само некакву техничко-посредничку улогу, и прерасте ли све то скупа у иницијативу и праксу цивилног карактера, хоће ли онда та сарадња да има и свој буџет, јер размена позоришних представа, изложбе, концерти и снимање заједничких филмова ипак ће да коштају. Може ли једна невладина организација све то да извуче на својим леђима?

Еврославизам

Међутим, одмеравајући могуће историјске рефлексије овог догађаја, неки су се ипак осмелили па су иницијативу о којој је реч назвали "еврославизам", имајући на уму чињеницу да су њоме ипак обухваћене само словенске земље, али при том провоцирајући и одговор на питање зашто се словеначка држава у свему томе толико ангажовала... Стога су отишли и корак даље па установили да су културне разлике између, рецимо, Словеније и Белорусије, које би требало на темељу минулог договора са сарађују, једнако велике као оне између Словеније и Мађарске међу којима сарадња на овакав начин није предвиђена, као што су установили да ништа мање културне разлике нису ни између Словеније и Бугарске на једној и Словеније и Румуније на другој страни. Осим када је реч о језику. На тој реченици прва фаза ове приче се, изгледа, и завршава, а наставља се она којом се међу самим Словенцима у бриселским, углавном полузваничним разговорима понекад знао да позабави једино словеначки министар спољних послова Димитрије Рупел тражећи равноправност језика малих народа са језицима оних који се могу сматрати бројчано и утицајно много јачима од њих.

Милан Јакшић