Европљани

Име Европљани први пут је, колико је познато, исписао анонимни летописац бележећи исход битке код Поатјеа, 732. године

Веома дуго, током безбројних миленијума, Европа није била много више од једног разуђеног, у дубину океана истуреног полуострва Азије. Настањивале су је древне људске расе, које су живеле у сталном, узнемиреном комешању - њихови покрети не спадају у историју, већ пре у митску, легендарну прошлост Земље.

Почев од одређеног времена, име Аријаца (прастарих Индоевропљана) постаје нераскидиво везано за судбину читавог континента. Негде у тој тами прото-историје - која је истовремено и светлост освита, првог свитања - почива и тренутак рођења Европе. Догађај, који се одиграо у "сјају битака и мачева" колико и у духу. Не знамо поуздано када ни како се то догодило, као што не памтимо ни тренутак сопственог рођења.

Средиште у времену и простору

Самосвест долази накнадно, с временом, обично у опасности. Колико је нама познато, име Европљани први пут је исписао анонимни летописац бележећи исход битке код Поатјеа, 732. године, битке којом је задуго заустављена арапска и муслиманска најезда на Европу.

Европа је имала свој почетак, што значи да ће имати и свој крај. Али, последњих миленијума она је стајала у самом центру историје света (историје која је такође несумњиви европски изум).

"Евроцентрично" схватање историје свакако подржава и чињеница да је Европа не само средиште у времену (историји), него и у простору - она почива у самом географском центру копнене хемисфере света.

Борхесово огледало

Европа има своје границе, премда није пуки географски појам: границе Европе су променљиве, и у времену и у простору. Покретљиво је и њено средиште, које се испрва налазило на југу, потом на западу. Европа се данас протеже до Владивостока (шта год о томе мислили у Бриселу или Берлину), иако, наравно, није увек било тако. (За разлику од Сједињених Држава које то више нису. Питање је да ли то исто можемо рећи за Канаду или Јужну Америку, такође некадашње европске колоније.)

Можда је иронична чињеница да "евроцентрично" (или напросто европско) схватање историје у наше време нико није изразио на сјајнији начин од једног Аргентинца, Хорхеа Луиса Борхеса: "Верујем да су западни свет у целини и добар део источног света пројекције Европе. Верујем да смо ми одраз Европе, њен продужетак, и да ми можемо да будемо огледало Европе, јер је она углавном заборавила да је Европа".

Борхесово становиште је савршено легитимно. Његове речи заслужују да буду упамћене. То су речи опомене због одустајања од европске бити. Јер, Европа, најзад, то су Европљани: један особити људски тип, нарочита врста човека у људском мноштву.

Борис НАД