Преиспитивања

Европа на вратима Европе

Идуће године у Европску унију треба да уђу прве земље источне Европе. Шта се од овог споја европских култура може очекивати

Културна Европа стоји на прекретници. Није то зачуђујуће, казаће многи, јер Стари континент налази се у превирањима још од 1791. године. Па ипак, идуће године у Европску унију треба да уђу прве земље источне Европе, а оне у заједничку државу неће унети само економско, политичко и државно наслеђе, већ и свој уметнички, духовни и морални пртљаг. Шта се од овог споја европских култура може очекивати? Много тога што културни стратези ЕУ у овом часу не могу испланирати. Јер, не треба заборавити: Мађарска, Пољска, Чешка, Литванија или Словенија још од историје средњовековља, па затим ренесансе, барока и класицизма тек су спорадично ступале у контакте са Западом, а у 20. веку ове земље још од хабсбуршког и немачког царства нису делиле западноевропске идеје, нити су у искуствима уметничког и духовног стварања уистину учествовале.

Шта се догодило само за последњих осамдесет година? У најкраћем: читав бурни 20. век. И уколико су на почетку тог периода од осам декада државе какве су биле међуратна Чехословачка или Мађарска још имале известан духовни саобраћај са Вајмарском Немачком, Француском или филозофији склоном Аустријом, онда се за балтичке земље ово једва може и рећи. Потом је у свим тим земљама наступио социјализам, који је донесен махом на крилима продирања Црвене армије, док су балтичке земље анектиране још по потписивању Пакта о ненападању. Мађарска Ђерђа Лукача, Чешка Вацлава Хавела и Пољска Чеслава Милоша постале су после 1945. затворени духовни бастиони у којима се страсно неговао култ интелектуалног хероја, а он је најчешће био оличен у делу писца. Писац је, као у романтизму, био весник и власник слободне речи, храбре критике и непокорног духа. Све се и у другим земљама европског истока, па и у нашој, заснивало на одважној речи хероја. Данас знамо да је у ватреном покретању ових питања било мање естетског а више етичког, али старе навике умиру најтеже. Шта је казао Лешек Колаковски, шта стоји у списима оца Флоренског, шта пише Шандор Мараи, или у нас Ђилас и Ћосић - то су годинама била питања врхунског естетског садржаја на истоку Европе.

Опасни хероји

За то време духовни Запад уградио је у своје искуство неколико побуна студената и интелектуалаца, али је већ почетком шездесетих постало јасно да ће се окренути сопственој самодовољности. Да ће овај процес потпуно превладати само двадесет година после Сартрове смрти, то је мало који песимиста могао претпоставити. Шта се уистину догодило? Упркос чињеници да је уједињена Европа установљена као унија која негује заједништво различитих култура, у последње две декаде приметан је труд да се на тих начин успоставе основе јединствене европске естетике. Иде ова потрага више шумом него друмом; храни се сећањима на западноевропске социјалистичке идеале и инспирацију црпи из гетеовских идеја ХоХ века о братству европских нација. Ипак, у пракси овај пројекат у највећем производи уметност "за средњу класу", а она се подстиче с јасним и етички ваљаним циљем да се западни Европљани одуче од јаких страсти и ниских побуда које су Стари континент коштале вишемилионских жртава у два светска рата.

И премда нема правила, те је уметничко здравље изразитије у данашњој Аустрији, Шпанији или Италији, тренутна матрица западноевропске духовне праксе могла би се видети као стање извесног испошћеног материјала. За то време источноевропски писци, они што ће идуће године постати грађани уједињене Европе, још куцају на механичким писаћим машинама. У годинама транзиције научени су да се од уметника у ЕУ очекује да ступи на тржиште од близу триста милиона становника и да се влада тржишно, али читава духовна ситуација ових земаља још почива на заводљивим и за Европу потенцијално опасним херојима.

Шта ће се догодити када следеће године ти духовни хероји, или "хероји", ступе на заједничко тржиште и почну да продају књиге, слике и музику равноправно с марљивим артистичким радницима? У првом тренутку вероватно ништа. Опортунизам и клањање духовним иконама узело је великог маха на истоку, а добар број интелектуалца врхунског кова пронашао је начин да своје опусе прилагоди рецепцији друштава где очекују брз успех.

Духовни суживот

Но, духовна кретања много су дубља, јер у њима учествује несвесно и колективно несвесно. Духовна питања и у нас се често своде на омаловажавајуће расправе о артизму, али узалудно већ годинама упозоравам како су она много више од тога, јер уметност обавља посао чистача духа. Уметност учвршћује идентитет, а овај јача самопоуздање које је, не треба доказивати, основ сваког пословног успеха и у областима које наоко немају никакву везу с уметношћу.

Треба због овога очекивати да ће старе склоности субверзивно живети у главама многих некадашњих источноевропских уметника још деценијама после уједињења, а до мешања и прављења специфичног западно-источноевропског духа у 21. веку мораће да дође. Овај процес донекле је "ин виво" праћен после уједињења Источне Немачке са остатком матице. Данас, након више од деценије, сведоци смо немачких ожиљака који нису тек архитектонске природе и не виде се само на берлинским улицама. Дух источних Немаца у остатку Немачке једноставно није усвојен, али препоруке које су са западне стране даване у виду тихих културних директива у Лајпцигу и Дрездену изгледа још нису прихваћене. Механичку кохабитацију зато је деценију касније сменио органски суживот две немачке културе. И премда све још наликује мешању уља и воде, немачка јавност још се колеба и често артистички и духовно преиспитује.

Тако ће се догодити и са Европом, јер уље и вода ипак се мешају, само је питање колико се суд где се они налазе тресе.

Александар ГАТАЛИЦА