XIX Годишња скупштина
СРПСКОГ АРХЕОЛОШКОГ ДРУШТВА
Сремска Митровица
4. јуна. 1997.

Записник са пленарног састанка о археолошким налазиштима од изузетног значаја

Састанак је одржан у оквиру XIX Годишње скупштине Српског археолошког друштва, 4. 6. 1997. године у Сремској Митровици (у 17,20 часова), са темом о проблемима заштите археолошких налазишта од изузетног значаја. Присуствовало је око 100 археолога из Србије. Председавали су Владимир Станчић, председник секције археолога у Друштву конзерватора Србије и Борислав Јовановић, председник Српског археолошког друштва.

У уводу састанка Владимир Станчић је предочио да ће закључци бити прочитани на Годишњој скупштини, а да ће за њихово састављање и уобличавање бити, поред њега, задужени Маја Ђорђевић и Предраг Пејић.

Драгана Спасић је прочитала текст који говори о катастрофалној ситуацији на археолошком налазишту Виминацијум. Текст је илустрован са педесет слајдова на којима се могла видети делатност површинских копова ТЕ Дрмно и неовлашћених трагача са метал-детекторима. У оба случаја драстично се уништава археолошко налазиште.

У дискусији су се чула следећа мишљења: Владимир Станчић је рекао да је проблем Виминацијума у ствари проблем финансијског уговарања. Није правилно уговорен новац између оних који имају право да ископавају и оних који тај простор користе, као и да надлежни завод није добио низ докумената потребних за проглашење споменика. Кемајл Луци је рекао да постоји археолошка мафија у археологији и то на примеру Улпијане када је за прокопавање водовода у 1996. издата незванична забрана истраживања, а Завод (није речено који) узео паре. Михаило Милинковић је питао ко је особа која је извршила анулирање службене белешке овлашћеног радника из Министарства културе, на шта је Драгана Спасић одговорила да је 1996. године овлашћени службеник Славица Александрић направила записник о одузетом метал детектору са предложеним законским мерама, а да је белешка анулирана у милицији. Д. Спасић је додала да под појмом археолошка мафија у тексту није мислила на стручну службу, већ на дивље трговце, који су од 1990. постали и прави криминалци. Миле Баковић је скренуо пажњу Председнику Друштва да утиче на понашање председавајућег који својим упадицама омета дискутанте.

Предраг Медовић је рекао да није потребно да се уноси зла крв, јер је ствар до судства, полиције и успостављених односа између археологије и власти. Навео је позитиван пример када је метал-детектором откривено 5-6 новчића између Бешке и Крчедина, а починиоци су ухваћени и суђено им је. Све то не зависи много ни од нас ни од службе заштите. Предлаже да овај скуп и разне установе преко Министарства подигну хајку преко штампе. Заводи се труде, али ако немају саговорнике у Министарствима, јавним тужилаштвима и милицији не може се ништа постићи. Када је био постигнут договор, власт у покрајини Војводини је поштовала забране за изградњу и на просторима где се налазе мање важна налазишта. Још је додао да оно што је виђено на слајдовима нема ни у Африци. Аница Удицки, правник у заводу из Сремске Митровице, рекла је да неовлашћене трагаче она назива лешинарима и да се та појава бележи и на територији Срема неколико година уназад. Успостављен је добар контакт са милицијом тако да они приводе починиоце прекршаја, али појединци и даље имају ослобађајућу пресуду. Предлаже да археолошко Друштво са правницима утиче на кривичну комисију да се казнена политика појача. Слободан Панић је напоменуо да је потребна сарадња археолога код истицања одштетног захтева, јер се том приликом не инсистира на културно историјској већ материјалној вредности.

Владимир Лековић је напоменуо да су нови Закон о културним добрима и Просторни план Србије неусаглашени, што се посебно добро види на примеру аутопута Београд-Загреб када је истражено 100 локалитета, а на аутопуту Београд-Ниш само један. Еснаф мора да донесе декларацију у вези инвестиционих и осталих радова. Милорад Гирић је рекао да док је Војводина имала своје Законе тада су музеји били затрпани захтевима инвеститора и градило се тек након музејске или заводске сагласности. У новом Закону се врло стидљиво каже да инвеститор мора нешто да финансира. Марина Миленковић је рекла да су за предавања о заштити Виминацијума и Челарева у Републичком заводу били позвани људи из Министарства културе и других установа, али да се нико није одазвао. Владимир Станчић је тражио бројеве парцела које су заштићене у случају Виминацијума. Рекао је да се тим локалитетом манипулише и да се трактори могу видети и на другим њивама. Додао је да се у случају Виминацијума не може говорити као археолошкој мафији и криминалитету. Живко Микић је предложио да Српско археолошко друштво захтева од Министарства културе да се утврди колики је степен оштећености настао у току протеклих година на појединим локалитетима. Марин Брмболић је рекао да се закључци са скупа упуте Влади и вишим инстанцама.

Радован Бунарџић је скренуо пажњу да је служба заштите преузела на себе да амортизује ударце који стижу са терена, а да није у могућности да одговорност пребаци на више инстанце. У случају Челарева на испиту је пао Покрајински завод који 22 године није успео да налазиште стави под заштиту. Владимир Станчић је рекао да је овај скуп схватио потпуно другачије у смислу формирања једног документа у коме би био програм са начином истраживања налазишта од изузетног значаја. Ненад Радојчић је одговорио да би такав елаборат требало да припреме они који су до сада учествовали у ископавањима Виминацијума. Додао је да га не чуди што се дешава дистрибуција новца Завода Институту, а да Музеј не добија материјал. Марија Јовановић је рекла да су Завод и Музеј требали да доведу Закон на ниво потреба свих радника у струци, а да су у томе генерално подбацили сви, а углавном највише директори. Марин Брмболић је на то одговорио да ако би се поштовао и овакав Закон онда не би постојао проблем Виминацијума. Ђорђе Јанковић је предложио да би требало да прекопирамо неки Закон из Европске заједнице као и да се од Владе Србије захтева новац за формирање комисије која би направила увид у тренутно стање на налазиштима. Тиме би се добила подршка и од других струка. Предраг Медовић је предложио да се за Комисију која треба да састави писмо уврсти и Анкица Удицки, правник из завода у Сремској Митровици. Писму би требало да се додају и фотографије које нам је Драгана Спасић приказала, као и елаборат о стању уништавања. Маја Ђорђевић је скренула пажњу да у досадашњој дискусији није било конкретних закључака осим захтева да се они напишу, те да колеге дају конкретне предлоге.

Владимир Станчић је затражио да се заузме тврди став (у том тренутку је напустио састанак и место председавајућег). Михаило Милинковић је рекао да радна група није способна да прикаже реалну ситуацију. Марин Брмболић је предложио да резиме извештаја Драгана Јацановића и Драгане Спасић буде полазиште за писање писма, да се додају фотографије и да се из Музеја у Пожаревцу припреме службене белешке о увиђају на терену. Ненад Радојчић је скренуо пажњу да ће писмо послато Министарству културе они послати Републичком заводу као одговарајућој служби што је затворени круг. Владимир Лековић је инсистирао да овај пленарни скуп заузме свој став. Предраг Пејић је рекао да ништа неће бити ни од закључака ни од апела ако се не одреде особе које ће надгледати њихово спровођење. Закон је добар, али казнене одредбе су девалвиране и требало би да буду много строжије. Кемајл Луци је инсистирао на конференцији за штампу. Борислав Јовановић је рекао да Друштво није у могућности да било кога позива на дисциплинску одговорност, поготово не директоре установа. Решење је да Скупштина Друштва донесе закључке и одлуку и то проследи разним инстанцама. Предложио је комисију за израду закључака: Драгана Спасић, Маја Ђорђевић, Предраг Медовић, Анкица Удицки и Слободан Панић. Ласло Секереш је изрекао свој став да ако би ову серија слајдова била показана негде у иностранству онда би сигурно пала Влада, а не само министар. Војислав Јовановић се запитао да ли би ситуација била боља да у Пожаревцу постоји завод за заштиту споменика културе. Овим је скуп завршен у 20³⁰ часова.

На XIX Годишњој скупштини Српског археолошког друштва (5.6.1997.) у тачки Текућа питања, Маја Ђорђевић је прочитала текст апела кога чине краћи ударни текст и шире образложење на две стране. Након тога је уследила краћа дискусија: Ђорђе Јанковић је ставио следеће примедбе: да се о проблемима није разговарало већ расправљало, да споменути споменици нису само наши већ светска баштина, да је потребно указати на одговорност надлежних органа, да је потребно указати да се површински копови и даље шире, да се реч мафија замени са организованом пљачком археолошког блага, да ово нису жеље већ захтев и да писмо треба послати и савезној Влади. Марин Брмболић је рекао да захтев мора бити много конкретнији, да се нагласи да је ситуација на Виминацијуму катастрофална и предложио је да се писмо пошаље и председнику Државе. Станко Трифуновић је подржао предлог Ђорђа Јанковића да се формира комисија која би пратила стање угрожености на појединим локалитетима, а за чланове је предложио Ђорђа Јанковића, Велику Даутову-Рушевљан и Милоја Васића. Милица Јанковић је предложила да се писма скрате јер личе на ламент. Драган Јацановић је рекао да Скупштина није у могућности да направи ваљану одлуку и да је директор Републичког завода одговоран те да мора да предузме мере за заштиту археолошких налазишта. Сугерисао је да се промени неодговарајући термин ситни налази који се јавља у тексту. Весна Манојловић је инсистирала на конференцији за штампу. Петар Петровић је рекао да је текст добро написан и да у овом тренутку Друштво једино то може да уради, а да је све остало на професионалним институцијама. Сматра да Факултет, Институт, Завод, морају да се ангажују да санирају насталу ситуацију. Обавеза ових институција је да организују један састанак на коме би се говорило о проблему Виминацијума. Предраг Медовић је рекао да је писмо добро, а да заинтересовани саопште ситне примедбе на лицу места. Сава Тутунџић је додао да од побољшања текста не би требало бежати. Овим је завршена дискусија у тачки текућа питања.

Записник саставила
Маја Ђорђевић