СУДБИНА ФОНДАЦИЈА И ЗАДУЖБИНА

Визија будућности

23. 12. 2002.

У једној новој визији о будућности Европе, која је у области културе предложена и кроз велики пројекат Европске уније и Савета Европе - "Креативна Европа", посебан значај посвећен је улози фондација и задужбина. Опредељујући се да отворимо ову велику тему за нашу културу, несумњиво морамо да одговоримо и на питање: зашто сада о фондацијама?

У нашој земљи очигледно још нису сазрели услови за покретање нових фондација. Извесно је да и држава, у коју су протекле две године полагане велике наде у области културе, није успела (или хтела!?) да обави важне послове за обнову неких старих фондација. Истовремено, креће процес транзиције и приватизације, економија се поставља на нове основе. А како је извор задужбинарства управо економски потенцијал појединаца и привреде, извесно је да би их - од самог почетка данашњих реформи - требало стимулисати да расположива средства улажу у културу. Није неважна и чињеница да су данас наша буџетска средства смањена, као и у већини земаља у транзицији, а посебан мали део буџета издваја се за културу. Фондације или задужбине су, дакле, прилика да се у културу уливају додатна, ванбуџетска финансијска улагања.

Креативна Европа

Протеклих година су ванбуџетска средства у нашу културу улагале стране фондације (Сорош, Про Хелвеција, Културконтакт, Европска културна фондација...). Многе од њих сада најављују да културу више неће финансирати, једна од тих је Сорош, односно да ће средства за област културе убудуће издвајати само за пројекте кроз партнерство са неком домаћом фондацијом. И ту се овај зачарани круг за наше културне пројекте затвара. Јер, када нема домаћих фондација - нема ни партнера, ни ванбуџетских финансија...

Најбољи партнери биле би, без сумње, наше домаће фондације, али постављене на један нов и модеран начин, и уз подршку савременог стимулативног пореског и фискалног система. За сада ретко ко хоће да улаже у фондације, ако се та средства потом и - опорезују!

Европски центар за фондације, својеврсна асоцијација која прикупља информације пре свега о задужбинама у култури, у пројекту "Креативна Европа" сврстава их данас на Старом континенту у неколико форми: то су независне фондације, потом корпорацијске, затим оне које су повезане са државом (парадржавне) и фондације које прибављају средства и улажу их у културу.

Предуслов да се оживи рад фондација јесте промена законодавства. Шта би био задатак државе у промени прописа? Пре свега да се врати или обештети имовина старих фондација. Затим да се донесу стимулативне пореске и фискалне мере за нова улагања и нове фондације, као и да се направи најозбиљнији инвентар постојећих задужбина и види које од њих могу да профункционишу, а које егзистирају само на папиру.

А шта би требало да ураде фондације, бар оне које имају шансе да обнове свој рад уколико им се имовина врати? Несумњиво је да морају, пре свега, да промене унутрашњу организацију рада.

Право богатих

Треба истаћи да су у европском законодавству задужбине и фондације - једно те исто, док код нас то нису. Модел нашег будућег закона то исправља и ставља знак једнакости између задужбина и фондација.

Оснивање савремених задужбина није, иначе, ексклузивно право богатих људи или компанија. Данас је врло чест облик фондација - чланова, дакле оних које функционишу на принципу чланарине где већа група грађана својим средствима обезбеђује средства за постављене циљеве задужбине. Код нас је таква Вукова задужбина, основана пре петнаестак година, једна од најуспешнијих активних фондација.

Према европским законима, и у предложеном моделу нашег будућег закона, фондацијама је омогућено да се баве и привређивањем, уз обавезу да целокупна добит одлази на остваривање циљева. У том контексту многи европских закони омогућују фондацијама да оснивају и посебне компаније.

У низу других заблуда, код нас се мисли да и за фондације најчешће или готово искључиво средства дају приватна лица, а то уопште није тачно. Највеће фондације у данашњој Европи припадају великим компанијама (Сони, Волво, Дојчебанк...) и управо је то један од разлога да се сада, у моменту када наша економија креће новим путем, размишља о фондацијама и њиховим новим формама. Улагање у нашу културу од стране разних корпорација до сада се одвијало само кроз спонзорство и донаторство, док је оснивање фондација, као један развијенији облик улагања, који има стабилност и трајност, потпуно изостало.

А све ово покрећемо управо зато што су људи у Србији, у свим временима и ранијим вековима, којима ћемо такође посветити пажњу, увек имали осећај и потребу да улажу у културу и да је помажу. Погледом у прошлост, њеним разумевањем и промишљањем, треба да изградимо будућност.

Д. Радовић