Открића: Папа Пије Други и Срби

Драгоцени подаци о Рашанима

Мало је познато да се један од највећих италијанских хуманиста 15. века Енеја Силвије Пиколомини, потоњи римски папа, посебно занимао за Србе и њихову историју

Енеја Силвије Пиколомини (1405-1464) до сада је само делимично коришћен у српској историографији. Био је један од највећих италијанских хуманиста, дипломата највишег ранга, дугогодишњи секретар и саветник немачког цара Фридриха III Хабзбуршког (1440-1493) и римски папа (1458-1464). Огромно дело које је остало иза њега спада у сам врх европске културне баштине. Његов "Опис Европе и Азије" садржи историјско-географске податке о земљама и градовима, чак и појединачним споменицима, целе хришћанске васељене. Историја цара Фридриха III својеврсна је историја Немачке, али и Европе. То важи и за "Коментаре", док је историја Чешке, највише посвећена хуситској "јереси". Његова преписка мери се томовима. У свим тим делима има података о Србима.

Коришћење Енеје Силвија није нимало лако. Не због његовог латинског, чак ни због непостојања већине његових дела код нас. Како се објављује од проналаска штампе, у издањима из XVI, XVII и XVIII века има варијанти, обично додатака приређивача. О томе нису водили рачуна мање упућени, чак ни неки професионалци. За изворно проучавање текстова потребно је консултовати сва издања. А она се, по правилу, чувају у трезорима највећих светских библиотека.

Извештаји за европску елиту

Енеја Силвије потиче из сијенске племићке породице Пиколомини. Рођен је 18. октобра 1405. на пољском добру Корсињану, близу града, а школовао се у Сијени, која је имала универзитет од средине XIII века. Као ученик и студент права истицао се талентом и марљивошћу. Његово образовање брзо је уочено и један кардинал, на пропутовању кроз Сијену, узео га је за писара. Тако су почела његова путовања, дипломатске мисије, космополитска дружења; брзо је постао светски човек.

Од 1435. скрасио се у Базелу, где се на Сабору окупила духовна и световна елита да реформише западну хришћанску цркву. Као и многи образовани људи тога времена, у почетку је био реформиста и чак секретар базелског папе Феликса V. Када је осетио да су Базелском сабору дани одбројани и да ће победу однети римски папа Евгеније IV, једне јесење ноћи 1442. године, заједно са царем Фридрихом III, напустио је Базел. Ценећи његово образовање и већ велико списатељско дело, цар га је крунисао за "песника" и узео за секретара. Тако се, с новим господарем, настанио у Бечу и постао сусед балканских народа, па и Срба.

Енеја Силвије, као и писци (латински и грчки) тога времена, називао је Србе античким именима: Трибали или Мизи, али је одмах додавао: данас се зову "час Срби час Рашани". За њих се занимао првенствено због угарско-турских ратова и покретања крсташког похода. Српску историју почео је да излаже још од времена пре свог доласка у Беч, да би детаљније испричао догађаје из првих деценија XV века. Описао је "Дугу војну" против Турака, коју су 1443. предводили угарско-пољски краљ Владислав III, упорни Јован Хуњади и деспот Ђурађ Бранковић. Редовно је добијао извештаје од најважнијих учесника похода, које је затим прослеђивао европским господарима. Тако су локалитети Србије, Београда, долина Мораве, Ниш, и целокупна мука и невоља њених житеља, деценијама окованих османлијском канџом, постали боље познати европској елити.

Живећи у Бечу, Енеја је био добро обавештен о позицији српског деспота у Угарској, наводећи да је повремено писао и цару. На крају решио је да уђе у цркву, јер је то било најсигурније. У Бечу је 1446. произведен за ђакона. Иначе, у дипломатским мисијама, све више се дружио с Томазом Парентучелијем, истакнутим хуманистом и бискупом Болоње, који му је, у једној друмској механи, прорекао да ће обојица бити папе. Успео је да врати немачку цркву у покорност Риму, а већ 1447. за папу је изабран Томазо Парентучели. Под именом Никола V, одмах је наименовао Енеју за бискупа Трста. Нови бискуп наставио је да живи на бечком двору, а бискупијом је управљао преко викара. Догађаји у Риму текли су по њега да не може боље бити. На Балкану да не може горе бити. Иако недовољно припремљен, Јован Хуњади пошао је против Турака кроз Србију и октобра 1448. претрпео тежак пораз на Косову, на месту славне битке из 1389. Српски народ опевао је тај рат, вековима понављајући изреку "прошао као Јанко на Косову". Енеја је описао поход, приказујући детаљно прилике у Турској царевини.

Долазили му гласници из Србије

Пошто је постао бискуп родног града, Енеја је потресно описао пад Цариграда. Прекоревао је Латине да нису довољно помогли Грке, не увиђајући да пропаст једног дела хришћанства значи пропаст и његовог другог дела. Већ у јулу 1453. јавио је из Граца да је о паду Цариграда обавештен од оних "који из Рашке код нас долазе" ("qui de Rascia ad nos veniunt"), што показује да су му долазили гласници из Србије. После пада Константиновог града, бацио се на стално проповедање крсташког рата. Причао је европској господи да Турци нападају деспота Рашке, који је јавио да ће признати власт султана, ако не добије помоћ хришћана. За то време српски посланик обијао је прагове италијанских господара и тражио помоћ. Док је Енеја држао говоре на саборима у Франкфурту, Регенсбургу у Бечком Новом Месту, муслимански ваљак с Истока млео је све пред собом. Мехмед II Освајач заузео је 1455. Ново Брдо, највећи рударски град у Србији и на целом Балканском полуострву, и цео јужни део Деспотовине.

Избегли деспот Ђурађ, по Енеји, "већ стар, у дубоким годинама", али "достојан поштовања", тражећи помоћ, стигао је до Беча. У Ђуру се састао с ученим фрањевачким фратром Јованом Капистраном, који га је убеђивао да пређе у католицизам. Према Енеји Силвију, Ђурађ је одговорио: "Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака". Занимљиво је да је ове речи забележио будући папа.

О Ђурђу Бранковићу

Остављајући по страни чланове породица Орсини и Колона, које су дале толике папе, 1455. изабран је за римског понтифекса Шпанац Алфонс Борђа, бивши секретар напуљског краља Алфонса Арагонског. Као Каликст III, одмах је наименовао Енеју за кардинала. Увек осећајући где треба да буде, бивши царски секретар напустио је Беч и прешао у Рим. Како су у "вечни град" и даље водили сви путеви, стигао је и српски посланик, дубровачки властелин Јуније Градић, који је живео и трговао у Смедереву. Тражио је помоћ од новог папе, али и од млетачког дужда и миланског војводе Франческа Сфорце, који је водио све замашнију источну политику и бројао своју копилад. Дошао је до тридесет. Даље није бројао.

Настављајући да и у Риму прима извештаје с Балкана, Енеја је описао хришћанску победу код Београда 1456. године. Представио је положај града и цео ток борбе. Описао је, затим, сукоб деспота Ђурђа с браћом Силађи код Београда и рањавање старог српског владара у Купинову. Том приликом одсечена су му два прста на десној руци. Пошто је заробљен, држан је у Београдској тврђави, све док се није откупио, како каже Енеја, "великом свотом злата". Додао је да је ускоро умро, јер није могао да заустави крв из рањене руке.

Ретко је који писац XV века оставио толико података о члановима српске владарске породице и њиховим међусобним односима као Енеја Силвије Пиколомини. Знао је да су после смрти деспота Ђурђа били посвађани.

Момчило СПРЕМИЋ