Открића: Папа Пије Други и Срби (2)
Пад Смедерева
Пропаст српске државе тешко је погодила Пија
Другог. Називајући Смедерево капијом Рашке, упозорио је западни
свет да се из њега лако могу напасти Угарска и Влашка
На крају, у Енејином животу дошао је пресудан
тренутак: 1458. изабран је за папу. Иако је био поборник римског
универзализма, биле су му стране локалне мржње, које су најжешће.
Као хуманиста, писао је о браку, љубави, жени, њеној лепоти и ћуди.
Био је топао човек. Чим је изабран за папу, показао је да је његова
прва брига рат против Османлија. На дан свога крунисања, 3. септембра
1458, у цркви Св. Петра у Риму, одржао је говор, у коме је нагласио
потребу борбе против Турака, који су поражени код Београда, али
с новим војскама нападају, час Албанце, час Србе и друге хришћанске
народе. Сетио се новобрдских цркава Св. Николе и Св. Марије, које
је похарала султанова војска, и доделио опроштај грехова свима онима
који их посете и приложе за обнову.
Улажући натчовечанске напоре да организује крсташки рат, сазвао
је, следеће године, "диету" у Мантови. Домаћин је био
богати маркиз Лудовико ИИ Гонзага, код кога је већ долазио српски
посланик и тражио помоћ. Пије ИИ стигао је пре европске господе.
Дошло је и босанско посланство, које је донело вест о паду Смедерева
и пропасти српске државе. Та новост тешко је погодила Пија ИИ. Називајући
Смедерево "капијом" Рашке, навео је значај његовог пристаништа,
у коме има "много лађа". Упозорио је западни свет да се
из њега лако може напасти Угарска и Влашка. Како је, последњих месеци,
њиме управљао босански престолонаследник Стефан Томашевић, који
се оженио Јелачом (Маром) Бранковић, папа га је оптужио да је за
"велику своту злата град продао" ("магно аури пондере
оппидум вендидит") Турцима. Истакао је да је хришћанству нанета
"друга рана", подразумевајући под првом пад Константиновог
града. За њега је пад Смедерева био раван паду Цариграда.
Катаклизма на Балкану
Када се на "диети" прешло на расправу о новчаним прилозима,
није донета никаква одлука. Учеснике скупа није узбудио папин двочасовни
ватрени говор, већ златна одела пратње војводе Франческа Сфорце
и дебели волови, које су, као његов посебан дар, у сласт појели.
Пошто је пала Србија, Пије ИИ је обавештен да су мошти Св. апостола
и јеванђелисте Луке пренете из Смедерева у Јајце. Касније су их
поделиле Катарина, претпоследња, и Јелача (Мара), последња босанска
краљица. Јелача је свој део продала Млечанима. Папа је упућивао
на Балкан проповеднике крсташког рата, али они нису могли богзна
шта постићи. Бринуо се о римском "хоспиталу" "нације
Словена", посвећеном Св. Јерониму. Било је то време када је
бежао силан балкански свет у Италију, подједнако "Словени",
Грци, Албанци. Катаклизма на Балкану узимала је своје жртве; са
њега је одлазио ко год је могао.
Учени папа је увиђао које све препреке стоје на путу организовања
крсташког рата. Зато је решио да учини и оно што је могло изгледати
чудним. Саставио је, на прави уметнички начин, писмо за султана
Мехмеда ИИ, у коме му је предлагао да пређе у хришћанство. Напоменуо
је да неће лако савладати Латине, као што је потчинио Грке, Србе,
Влахе и азијске народе. Може га, међутим, учинити још славнијим
једна ситница, која се налази свуда: "мало воде" ("аqуае
пауШиллум"), којом ће се покрстити. Наравно, од тога није било
ништа, а већ болешљивог Пија ИИ све више су исцрпљивале бесане ноћи,
у којима је сањарио о будућем рату, сакупљању новца, војске, бродова.
Остајао је, међутим, упоран. После пада Србије, највећу пажњу посветио
је Босни. Стефан Томашевић, бегунац из Смедерева, постао је 1461.
краљ. Пред турском ордијом, која је газила све пред собом, уверавао
је папу у своје католичанство, мада Турци нису питали ко је католик
а ко православан.
Тражећи помоћ, посебно се жалио на држање сељака. Писао је да Турци
"обећавају свима онима који приђу на њихову страну да ће бити
слободни и све их радо примају... а сељачка глава не разуме и мисли
да ће та слобода вечито трајати". Турско освајање била је исламска
револуција. Западњаци су добро знали шта значи исламска, али су
мању пажњу поклањали револуцији. Непосредно угрожен, босански краљ
отварао им је очи. Османлије су у свакој земљи прво уништавале племство
и свештенство, да обезглаве народ. Иначе, само освајање Босне било
је трагично. Султан је погубио младог краља Стефана Томашевића,
а његова супруга Јелача (Мара) Бранковић остала је удовица са 16
година. Трагичан свет средњега века имао је у Југоисточној Европи
свој посебно тужан епилог.
Неостварени крсташки рат
Стално ослушкујући вести са Балкана, Пије ИИ упозоравао је европску
јавност да ће Турци прећи Саву и Дунав, истичући да је посебно угрожен
Београд. У октобру 1463. булом је објавио да ће идуће године лично
предводити крсташки рат. За зборно место крсташа одређена је Анкона,
а из ње је требало да се војска пребаци у Дубровник. Како су, међутим,
Дубровчани имали мировни споразум с Мехмедом ИИ и уредно плаћали
харач, одмах су се дали на посао да одбаце ратовање од својих граница.
По Италији су сликали најцрњим бојама стање у своме крају. Писали
су да у њиховом граду и околини влада куга и да би било најбоље
започети рат из Угарске. Пије ИИ, међутим, није попуштао. После
свечане Службе Божије у цркви Св. Петра, јуна 1464. напустио је
Рим. Слаб и болестан, путовао је у носиљци, барком уз Тибар. Како
су крај ње већ пролазили крсташи који су се враћали кући, на сваки
њихов наилазак спуштане су завесе на носиљци, да их не би приметио.
Смртно болестан, донет је у Анкону. Сачекали су га преостали крсташи
и тражили - дневнице. Смештен у болесничку постељу, гледао је море,
којим је требало да заплови пут балканских страна. Пошто се појавила
млетачка флота, принет је прозору, када је прозборио: "Све
до дана данашњег недостајала ми је флота да испловим; сада ћу, међутим,
ја недостајати флоти". Издахнуо је 15. августа 1464. Његов
крсташки рат пукао је као мехур од сапунице.
Енеја Силвије Пиколомини умро је у 59. години. У том животном добу
умирали су у средњем веку они који су имали најбоље услове. Ма колико
био велики човек, у припремању крсташког рата превидео је неколико
чињеница. Пре свега, није водио довољно рачуна о огромној снази
Османлијског царства. Прецењивао је свој утицај на западне владаре,
кнежеве, бароне, који су, уместо рата, претпостављали уживање у
све богатијем овоземаљском животу. Не значи, међутим, да је био
потпуно нереалан; био је само дете свог, ренесансног, времена. Међу
хуманистима италијанског Кватрочента, као што су били Пођо Брачолини,
Франческо Филелфо, Николо Николи, Веспазијано Бистичи, Лоренцо Вала,
Леон Батиста Алберти, Колучо Салутати, био је највећи. Амбициозан
и упоран, није припадао тромом свету средњег века. Судбина му је,
међутим, доделила да усклади тежак спој ренесансног духа и римског
папе. У грубој стварности показао се као идеалиста, и прошао је
као сви идеалисти света.
Извори за српски 15. век
Не би требало заборавити да је Енеја Силвије Пиколомини многоструко
задужио српску историју. Саопштио је велики број података и спада
међу најзначајније изворе за Српску деспотовину XВ века. Не треба
га, међутим, идеализовати: понекад је нешто погрешио и помешао.
Али, треба знати да је за многе Италијане, па и хуманисте XВ века
"Илирија" или, како се тада говорило, "Скјавонија"
била и даље "терра инцогнита". За Енеју Силвија не. Зато
није чудо што је оставио трага и у српској традицији. У Илирском
грбовнику, с краја XВИ века, у коме су знамења појединих породица,
налази се и грб породице "Пикјеломеновић". То је грб сијенске
породице Пиколомини. Како су у време настанка Грбовника прављени
планови за покретање крсташког рата, у њега се добро уклапало знамење
човека који је цео свој живот посветио истом циљу. Посебно је занимљиво
да "Пикјеломеновић" има своју не само латиничку већ и
ћириличку варијанту. На крају, треба рећи да општи поход против
Турака није могао бити изведен јер није више био у складу с духовним
расположењем хришћанског света. Ратови инспирисани крсташким идеалима
били су преживела ствар; крсташка идеја била је истрошена. Како
у историји нема повратка, истрошене идеје не могу се обновити. Све
је у историји било једном.
Момчило СПРЕМИЋ
