Климент Охридски, Константин Преславски и непознати писци:
Ћирило и Методије. Житија, службе, канони, похвале

Милорад Панић-Суреп

Предговор

Дар већи и скупоценији од сваког злата и сребра и камења драгог и богатства пролазног

Из књиге: "Ћирило и Методије - житија, службе, канони, похвале", Српска књижевна задруга, Београд, 1964.

Велики чин Словенске писмености није се зачео у надахнућу људи подобних анђелима, нити се одиграо вољом једног далековидог човека. Испод таквих и сличних метафора, којим обилују дивна средње вековна житија и сериозна историографија задњих стотинак година, ваља нам тражити ону крчевину на којој се морало дуго и мучно радити да би деци ратара дала хлеба. Прибрани подаци о животу на Балкану и Средњој Европи IX и X века могу имати снагу зрака довољног да нам осветли пут, ако не и пределе око њега. Пођимо тим правцем.

Вековно колебање Велике сеобе народа у ово време и на овом тлу било се знатно утишало. На нашем видокругу ни Хуна, ни Гота, ни Авара; таласи историје отплакнули су их даље, или потопили у неповрат. Многољудна и многоимена словенска племена прекривају просторе од Татри до Пелопонеза и од Јадранског до Црног Мора и Дона (да се задржимо само на тим координатама). Панонија и Подунавље су њихово средиште. То је њихова земља, али не и држава. Господарима се сматрају други: немачко царство на северозападу, византијско на југу. Разуме се, и Словени имају своје власти мање или више независне, према стицају прилика и умешности вођа. Растислав, Коцељ, Мутимир, Бранимир - сви у времену нашег интересовања, другој половини IX века. Постоји и једна необична словенска земља с татарско-туранским владајућим слојем, Бугарска кнеза Бориса и цара Симеона.

Византија и Франачка су једине тадашње велесиле у Европи и Средоземљу са снажном војском, формираном идеологијом и империјалном традицијом. Али и са бројним економско-друштвеним, међусобним и унутрашњим, супротностима. Потчињавање словенских маса приказивало им се као излаз из сопствених тешкоћа. Одређенијег утиска ради присетимо се да је то време Василија I и Лава Мудрог у Византији, а наследника Карла Великог у Франачкој; доба патријарха Фотија и папе Николе I, потпаљивача највеће хришћанске шизме.

Византија трпи грдне муке од Кијевске Русије и бугарске кнежевине. Руски коњаници забијају своја копља у цариградске капије, а бугарски хан је веома ћудљив сусед - сваког часа ступа у савезништво с непријатељима Византије у Африци, Малој Азији и Западној Европи. Но, и владари тих "варвара" имају својих брига; племенски кнежеви и бољари кују завере и дижу буне кадгод им се укаже прилика да промене породицу на престолу или да сузбију наступајући феудализам. Из таквог врења јавља се поларизација интереса. Јачању централне власти у овим словенским земљама одговарају феудални односи византијског типа и етика хришћанске цркве, нарочито учење о божијој промисли у личности земаљског господара. С друге пак стране, василеус из Константинова Града живи у нади да ће преко једног, за њ везана владара и мрежом грчких епископа моћи учинити оно у овим пространим пределима што није могао постићи вековним ратовима. Мисионар треба да замени војника, а пуну заплета игру с многима - чврста повезаност с једним. При том, византијски двор и цариградска патријаршија и не помишљају на просвећивање у правцу буђења стваралачких снага самих тих народа. Напротив, они су сасвим начисто са схватањем до чега би један такав правац довео. Хришћанство је, зато, за њих средство којим се вукови претварају у јагањце, а не стихија у плодоносну енергију. Првом покрштеном руском кнезу византијски цар даје своју сестру за жену, а цариградски патријарх грчког свештеника за кијевског митрополита. (Занимљиво је напоменути, да је ово први случај удаје једне принцезе "рођене у пурпуру" за једног страног владара, и то дојучерашњег паганина!) Слично ће се десити и приликом хришћанизације Бугарске. С грчким принцезама и владикама на племенске дворове долазио је и грчки церемонијал, а затим начин живота, војне и економске везе. Колонијализам.

Да ли је потребно шта рећи о преображају хришћанског учења у том периоду? Масе идеја које су поколења људска рађала у љутој борби за свој напредак, најзад су се формирале у сређен поглед на свет и тај систем везао за име Исуса из Назарета. То је уствари било прво класно верско учење у оквиру наше цивилизације, за разлику од претходне му теогоније Олимпа, или још старије Велике Мајке. Обећавало је да буде вера потлачених. А постало је оруђе владајућих, и то веома моћно. Ово није место где ту чињеницу треба разлагати; задовољимо се да је само констатујемо. Током времена, а нарочито овог којим се ми бавимо, цела организација хришћанске цркве стајала је уз хијерархију власти. Сукоби између световних и верских поглавара, којих је било и на Истоку и на Западу, нису ударали на суштину друштвених односа, већ су се углавном тицали појединачног престижа и позиција у истим оквирима. У IX веку они су били довели до стања: да је цариградски патријарх зависио од византијског василеуса, а западни владари у многоме послушни римском папи. Такав однос снага имао је огромног утицаја на хришћанизирање и даљи развој Словена. И на наше, јужнословенско просвећивање, на рад Солунске Браће и њихових ученика, словенско писмо и књижевност, и све што ће из те делатности проистећи.

Моравски кнез Растислав, чији је народ примио хришћанство од германских мисионара на латинском језику, упирао је све снаге да одоли притиску крупних немачких феудалаца. Црква какву је имао, не да му није у томе помагала, већ га је и непосредно потчињавала. Еманципацију од зависности Немцима видео је у ослонцу на далеку и због тога за њ безопасну Византију. Јавно образложење такве политике било је етичко. Ни он ни његов христољубиви народ, говорио је, не могу да схвате праву јеванђелску истину, јер им се предаје на неразумљивим језицима, немачком и латинском. Зна да василеус има учених људи који говоре словенски, па нека му их пошаље - Бога ради.

Василеуса и патријарха тај словенски народ много не интересује, далеко је од њихова домашаја. Али их се и те како тичу римска црква и немачко царство с којима су у сукобу по многим линијама. Молбу моравског кнеза због тога оберучке прихватају и хитају да је испуне. Одвајају једног од најбољих живих философа и даровита филолога који зна неколико језика, а међу њима и словенски. Уз то је и ученик патријарха Фотија. Но, иако је Константин Солуњанин велики познавалац свих оновремених наука, уза њ треба да пође и неко изразито свештено лице. Његов брат Методије је калуђер. Пре него што се замонашио био је управник једне покрајине са словенским живљем. Дакле, веома учен философ и искусан калуђер-администратор*, обојица зналци словенског језика, заиста су мисија каква се могла само пожелети.

[* Најстарији словенски законски споменик, Закон судни људем, који се зове и Методијева књига, приписује се не без разлога баш овом Солуњанину.]

После припреме од годину и нешто дана Солунска Браћа дођоше у Моравску 863. г. У међувремену је филолог саставио азбуку за Словене, глагољицу, која скоро да не личи на грчко писмо, претпостављамо - из разлога опортунитета, да би одузео могућност злонамерног тумачења њихове мисије. Превели су и неколико најнеопходнијих књига. Вероватно је да су повели и неке од својих ученика. Рад на словенској писмености у Моравској започели су одмах, и на широкој основи; страсно и предано. Али је с друге стране и борба противу њих букнула с не мањим жаром. Немачки свештеници, подржавани немачким кнежевима, оптужили су их Риму за јерес и изопачавање светих текстова. Како је ова територија била под јурисдикцијом папином, ваљало им је ићи к њему на правдање (867. г.). Папа Хадријан II није био под утицајем, а још мање у зависности од немачког цара и његове властеле. Папи је било више стало до напретка епархије него до некорисне симпатије немачких бискупа и грофова (они му се нису могли отргнути из власти). А било је и других разлога да благонаклоно прими словенске мисионаре. Та зар они, људи цариградског патријарха, не долазе у Рим за имприматур и благослов? Каква би политичка грешка била одгурнути их од столице св. Петра! И папски благослов је дат на сву радњу Солунске Браће и њихових ученика. И то у два маха.

Но, и поред супротног очекивања, немачки световни и црквени феудалци не признаше папину одлуку. Пређоше на најгрубља средства. Помоћу издајника Светополка заробили су и ослепили кнеза Растислава (коме заиста није могао помоћи далеки василеус), а кнежевину Моравску прегазише. Баварски епископи дограбили су Методија и бацили га у тамницу, у којој је остао око две и по године (до септембра 873). Константина већ није било у животу; умро је у Риму 869. као монах Ћирило.

Пошто је ваљано семе било пало на плодну угару, род се није дао уништити грубом силом и уморствима. Народ Моравске протерао је немачке свештенике, а од папе затражио своје, с Методијем као архиепископом. Нови папа, Јован VIII, који је Методија и ослободио тамнице, поново је потврдио ваљаност словенског богослужења, настојавајући истовремено на сређивању прилика у Моравској и Панонији. Али када је и Методије умро, априла 885. г., немачка странка је војном силом протерала заточнике словенске писмености из северних словенских земаља. Ћириловим и Методијевим ученицима био је остао још југ, крајеви испод Саве и Дунава, Балкан.

Кога имамо тамо?

Огромну Бугарску кнеза Бориса, нејаку Рашку кнеза Мутимира, узмућену Хрватску кнеза Бранимира и словенске земље под непосредном влашћу византијског цара, Епископије у оквиру Византије нису долазиле у обзир, то су словенски просветитељи добро знали. Рашка и Хрватска могле су доћи тек у други план. За завет којем су се посветили најпривлачнија је била она најпространија земља, Бугарска. Али, то је и најчуднија државна творевина на Балкану тога доба. Основали су је степски јахачи једне татарско-туранске хорде на тај начин што су се савладаним словенским племенима наметнули за сталне господаре, заснивајући при том извесну заједницу интереса са затеченим племенским поглаварима од Цариграда до Тисе и од албанских гора до Црног Мора. Но, иако је овај процес саживљавања трајао скоро два века, владајући слој су и даље сачињавали претежно несловенски бољари. Имена најмоћнијих која налазимо у изворима тога времена речито потврђују такав закључак (Батај, Сурсувул, Умар, Воритакан, Алогоботур, Ичбоклија, Курт, Ехач и др.). У прилог му иду и обичаји, и одевање о којем се ту и тамо говори. Уосталом, дејствовање та два елемента, словенског и туранског, да се пратити и даље, до у дубоки средњи век.

Позната историјска нужност натерала је и Бугарску на увођење феудалног друштвеног уређења и пријем хришћанства, уза све заплете који такве промене прате. Кнез Борис је прво настојао да Христов наук увезе из Франачке, затим непосредно из Рима, али је најзад био принуђен да крст, па и своје лично име (Михаил) прими из руку византијског цара, који му је био и кум на крштењу (864. г.). Овај чин је ускоро морао бити пропраћен погубљењем 52 бољара, противника хришћанизације и сарадње с Цариградом.

Бугарски двор, иако је знао за рад Ћирила и Методија, није имао никакве жеље за божијом службом на словенском. Он се двоумио једино између грчког и латинског, те 866. г. - мада словенски апостоли већ три године проповедају у Моравској - шаље читаво посланство у Рим са списком од сто питања, од којих је прво: може ли Бугарска имати патријарха! О словенској служби ни речи; ни тад, ни касније. Године 870. Борис-Михаило добио је десет епископа, али из Цариграда. И с њима, разуме се, грчко богослужење.

Кроз такво праскозорје спуштају се из Паноније у Бугарску Климент, Наум и Анђелар, прогнани и претучени ученици Ћирилови и Методијеви, с глагољицом у глави и нешто спасених словенских књига у рукама. У Београду их прима бугарски начелник Боритакан и шаље их Борису у Преслав.

На какав су пријем ови носиоци словенске писмености могли наићи на бугарском двору? Средњевековне легенде кажу - леп. Ту тврдњу је настојала да подржи и каснија историографија. Има и изузетака, међ којима је и Ст. Новаковић. Новији слависти све су уздржљивији (види књигу о Македонији у издању СКЗ). Легенда се да и друкчије разумети: познијим састављачима житија није се свађало с двором, а односе су могли ценити и по себи, из своје перспективе. Поготово је на њихово мишљење утицала потреба одбране словенског језика и писма, за које се и даље ваљало борити. Било како да је, једна јака чињеница супротставља се легенди. Бугарски двор није задржао крај себе словенске просветитеље, чак ни у источном, тада најразвијенијем делу земље. Послао их је у сасвим супротан крај, у пределе скоро освојене око Охридског и Преспанског Језера до Берата. Неким се проучаваоцима овакав акт чини пре прогонством него признањем и наградом. Објашњења има више. Источна Бугарска имала је своју интелигенцију, углавном грчку; а ни глагољашко писмо није се много свиђало Преславу, јер су већ била у употреби грчка слова за преписку на словенском. Глагољица је морала наићи на жесток отпор вишег клера и васпитаника грчке културе.

Наследницима словенских апостола није остало друге до стрпљива подвижничког рада у суровој природи и захвалној људској средини. На првом месту ваљало им је обновити све оно што је пропало у Моравској и Панонији. Окупљају око себе множину, а легенда каже три и по хиљаде, ученика. Предају им вештину писања и упућују у тајне замршених богословских текстова. Рад је даноноћан, раздељен на људске групе и временске јединице. Једно дуго надахнуће доведено до белог усијања и преданост пословима до последње честице људске моћи дају оне резултате који ће векове испред себе прожимати. Ту, око Охрида и Преспе, словенска реч је добила крила која ће је однети до Далмације и Рашке, до Трнова и преко Дунава, до Дона, и даље. Словенски језик више се није дао ничим угрозити.

Остало је још питање писма.

На престо у Преславу долази даровити и силовити Симеон. Бугарски кнез постаће цар. Он толико јача, да место дипломатске игре намеће диктат Цариграду. С амбицијом да постане и савладар византијског василеуса, рачуна и на грчке елементе у својој држави, и на чвршће повезивање с једном огромном културном баштином. Такав његов став нашао је пуног израза на народном сабору 893. године. Ту је проглашена и наређена: замена грчких књига славенским, замена глагољице ћирилицом!

Литература о постанку ћирилице је велика, с бројним и разноврсним мишљењима. Оно што се може извести као поуздано, јест: да су грчка слова силом живота одавно била у употреби у Бугарској, нарочито у њеном источном делу и Преславу; у приватној преписци, трговини, администрацији на народном језику. Људи су се њима служили јер су им била доступна, а за друга нису знали. Оскудни археолошки подаци сведоче да је такве праксе било и на другим странама, у Русији, на обалама Црног Мора. Сличних примера, уосталом, може се доста наћи све до наших дана (на пр. употреба грчких слова за македонски језик у XIX веку, употреба ћирилских за влашки и шиптарски). Поготово су их морали употребљавати грчки свештеници када је требало нешто забележити на бугарском и Бугари школовани у Грчкој. А таквог школовања је било. Сам Симеон је учио у Цариграду, у највишим институцијама. Група грчких слова није могла у свему задовољити особености словенског говора; недостајали су знаци за више гласова. Свако се сналазио како је могао, али се једна писменост таквим писменима ширила. У време доласка Ћирилових ученика у Бугарску, она је већ имала свог корена. Глагољашка и грчка уставна слова сама собом су говорила о опредељености оних што су се њима служили. За Симеона и људе његова културно-политичког схватања решење се показало у јасној светлости. Пре наведеног историјског сабора неко је морао, скуп или учени појединац, допунити групу грчких уставних слова знацима за дотад необележене словенске гласове. Материјал за склоп једне такве, потпуне, азбуке дала је Ћирилова глагољица; то је извесно. И процес је тиме био завршен: Потпуна победа језика, делимична писма. Нагласимо да је до ћирилице као јединственог азбучног система могло доћи само зато што је добијена одлучујућа битка у питању језика.

Настављачи радње Солунске Браће нису се сложили с октроисаним писмом. Остали су верни делу својих учитеља и као свештени завет преносили су га на своје ученике. По македонским планинама и далматинским семинаријама још дуго ће се писати глагољицом, али је историјски развитак ишао супротним правцем. И данас бисмо с мирноћом објективна посматрача могли рећи, да је победило прикладније и природније у свему, у језику као и у писму.

Дело првих словенских просветитеља, Солунске Браће и њихових ученика, од фундаменталног је историјског значаја. Захваљујући њиховом генију ми чујемо родну реч како нам одзвања из дубине од десет векова, а у ризницама своје културе Јужни и Источни Словени налазе вредности на нивоу највишег стваралаштва. Према слову старога житија ти људи су нам заиста били